Diplomatsko klatno se uravnotežilo, uz mnoge pohvale današnjem boljem razumevanju i po rečima ministra spoljnih poslova Ivice Dačića / „napretku sve razvijenijeg političkog dijaloga, intenzivnije ekonomske saradnje, izraelskih investicija i raznovrsnih veza u kulturno-prosvetnoj, naučno-tehnološkoj i drugim oblastima“.

Prethodile su dvadeset četiri „izgubljene godine“: Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, ondašnja naša država, tokom junskog bliskoistočnog rata 1967. je prekinula diplomatske odnose (tada na nivou poslanstava), kako je šefu misije u Beogradu Avigdoru Daganu saopšteno, „zbog sprovođenja izraelske agresije prema arapskim zemljama“. Ponovo su uspostavljeni tek oktobra 1991.

Početak poluvekovnog vremeplova, kad se njegov prvi čin završavao, u tada snimljenoj TV emisiji, slikovito je opisao Raul Tajtelbaum, izraelski ugledni novinar (rođen u Prizrenu) i, istovremeno, više godina dopisnik beogradske štampe: „Kao i obično krenuo sam do kancelarije jugoslovenskog poslanika u Tel Avivu da popričamo o situaciji. Mislim da je bio utorak, 13. jun. Na radiju čujem vest da je Bugarska prekinula odnose sa Izraelom. Uz kafu, Voja Šobajić mi kaže ‘mi nećemo biti Bugarska’. Posle prijatnog razgovora, u povratku slušam najnovije vesti: Jugoslavija je prekinula odnose…“

Prošlog četvrtka na otvaranju beogradske konferencije, dopunjujući pripremljeni tekst – kako je rekao „ličnom ocenom“ – ministar Dačić je kazao da prekidanje odnosa sa Izraelom 1967. u vreme šestodnevnog rata predstavlja „veliku grešku“: „Nažalost, trebalo je da Jugoslavija propadne da bismo ih obnovili. To možda najbolje govori o specifičnom odnosu srpskog naroda u okviru bivše Jugoslavije prema državi Izrael i jevrejskom narodu.“

Domaćin sastanka „godine jubileja“, izraelska ambasadorka Alona Fišer Kam, ističući prijateljstvo i solidarnost u „novom početku“, ukazala je da je u dugom periodu prekida bilo nerazumevanja i političkog razmimoilaženja, pa je „jedna od naših misija prevazilaženje tog jaza“.

Vreme pokidanih niti, sa retkim dodirima je potrajalo (gostovanje košarkaša Makabija u Beogradu izgledalo je skoro kao „politička poseta“), ali i uz tako nerazumne postupke, kad je – recimo – 1975. Jugoslavija u Generalnoj skupštini UN glasala za rezoluciju o cionizmu kao formi rasizma. Dokument su Ujedinjene nacije poništile decembra 1991, tom prilikom i podrškom glasa predstavnika SFRJ u svetskoj organizaciji.

Posle dvadeset godina „nepoznavanja“, u sedištu UN u NJujorku su se u jesen 1987. sastali savezni sekretar za inostrane poslove Raif Dizdarević i izraelski ministar Šimon Peres, kako je zvanična agencija Tanjug u svom izveštaju upadljivo istakla „na inicijativu izraelske strane i uz duboke razlike“.

Peresovo uverenje posle viđenja sa Dizdarevićem je bilo da „diplomatski odnosi nisu neka nagrada za mir ili za rešenje raznih problema na Bliskom istoku, već su samo kanal koji treba da im doprinese i u tom pogledu su važniji među državama koje se ne slažu od onih sa zemljama među kojim nema problema.“

Pre konačnog presecanja Gordijevog diplomatskog čvora, sledile su kratke posete Beogradu 1988. Abe Ebana, predsednika Komiteta za odbranu i spoljne poslove u parlamentu, generala i političara, poslanika Kneseta Haima Bar Leva (istina kao gosta TV Novi Sad, koga su srdačno primili samo gradski funkcioneri, dok je predsednik spoljnopolitičkog odbora srpske skupštine demonstrativno odbio da sačeka sagovornika, koji je kasnio zbog prekida saobraćaja na putu).

Pored toga, zapamćena je skoro dvogodišnja izdvojena republička „ofanziva“, masovnom Nedeljom Srbije u Izraelu i dolascima u Tel Aviv i Jerusalim predsednika njene vlade Stanka Radmilovića i nekih drugih Miloševićevih izabranika za misiju približavanja (ministar Dušan Mihajlović, čak i ondašnji javni tužilac Mića Jakovljević).

Morale su da prođu još četiri godine pre nego što su oktobra 1991. odnosi formalno obnovljeni. Šimon Peres mi je, u to vreme, ovako objasnio jerusalimsko viđenje jugoslovenskih mena:

„Mislim da je u pitanju greška. Pitao sam vašeg ministra (Dizdarevića) kako da zemlja poput Egipta, koja je i arapska i muslimanska ima odnose sa Izraelom, a Jugoslavija koja nije ni čitava muslimanska, a pogotovo nije arapska, te odnose nema. Čini mi se da su postojala tri razloga i još jedan, tehnički. Objašnjeno mi je da, kao prvo naši Arapi treba da imaju pravo na samoopredeljenje. A da li vi u svojoj federaciji možete svakoj republici pružiti to pravo ili ste konfederacija. To je bila stvar oko Jugoslavije. Drugo je bila briga o reagovanju ostalih arapskih zemalja. Odgovorio sam da sumnjam da bi ga uopšte bilo. I treće je bilo da je Jugoslavija – kao i ostale evropske zemlje – više vodila komunističku spoljnu politiku nego jugoslovensku. Mislim da je tehnički razlog bila vaša potreba za unutrašnjim konsenzusom za ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa. Očigledno da nije bio postignut među različitim članovima vladinog kabineta. Možda to nije istina, ali tako mi je rečeno. Ali, šta je tu je. Vreme je izgubljeno bez razloga.“

Zanimljivo je na šta mi je u intervjuu ukazao i tadašnji predsednik Izraela Haim Hercog: „Koliko znamo, začetnik prekida odnosa 1967 – kako su mi bar Rusi, mnogi od njih, kasnije otkrili – bio je Tito, zbog bliskih veza sa takozvanim nesvrstanim zemljama, sa Naserom i Nehruom.“ Hercog je dodao je da su mu u Moskvi skrenuli pažnju da ih je Josip Broz svojim postupkom zapravo naterao da i „Sovjetski Savez učini isto, nemajući kud, iako to nije želeo, ni nameravao.“

Tragove „davnog doba“, novo vreme prepušta istoričarima i diplomatskim hroničarima.