Skoro u istom danu obeležene su dve sedamdesetogodišnjice, koje podsećaju na nesavršenost ljudskog roda. Patrijarh srpski Irinej je na molitvenom pomenu stradanje više od hiljadu tri stotine Novosađana – Srba, Jevreja i Roma – koje su mađarski vojnici i žandarmi u raciji januara 1942. poubijali, a tela bacili u Dunav, nazvao strašnijim i od krvavog pohoda hunskog vođe Atile, na ovom prostoru mnogo vekova ranije. U predgrađu Berlina, na jezeru Van, na mestu gde je Hitlerova Nemačka, takođe pre sedam decenija, službeno potvrdila „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ nacističkim „industrijskim“ istrebljenjem čitavog naroda, održan je međunarodni skup, posvećen poukama istorije.
Novosadska molitva i berlinska opomena vredne su dugog pamćenja. Počivši srpski patrijarh German, posećujući 1984. stratište logora u Jasenovcu je rekao: „Da praštamo moramo, ali da zaboravimo ne možemo.“
Istoričar Zvonimir Golubović je u knjizi o stradanju u južnoj Bačkoj napisao: „Po broju ubijenih, vremenu trajanja, gotovo čitav mesec dana, načinu ubijanja, sudbini zemnih ostataka, nacionalnom sastavu – od ukupnog broja samo njih 163 nisu pripadali Srbima (2662) i Jevrejima (1103) – socijalnom, polnom i starosnom sastavu (među ubijenima je skoro pet stotina dece), bez preterivanja može se reći da je racija jedan od najmonstruoznijih zločina počinjenih na tlu bivše Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.“
Pamti se i čitulja koju je napisao prota novosadske Uspenske crkve Alimpije Popović: „Na pojutarje sv.Jovana, rano ujutru krvoločni Ugri zatvoriše sve domove srpske za tri dana i tri noći sa narodom u njima, i nasta pokolj nedužnih ljudi, žena i dece. Mnoge pobiše u domovima, dvorištima, ulicama, kasarnama, a najviše po obalama zamrzla Dunava, jer studen bi silna. Klaše decu pred očima majki i otaca, a i ove pred očima đece, i ne dadoše tjelesa mrtvijeh majci zemlji, nego pobacaše pod debelu koru rjeke zaleđene, mnoge mrtve, a neke još žive. U Šajkaškoj i drugim mjestima isto učiniše baš na Badnjak uoči Božića. Umesto radosnog pozdrava božićnjeg, smrti užas u dom unesoše, množinu tisuća naroda pobiše u Čurugu, Žablju i Titelu i ostalim mestima šajkaškim. I njihove leševe baciše pod led Tise. Neka je večni pokoj i slava žrtvama. Amin.“
Na jezeru Van, 20. januara 1942. za samo sat i po petnaest učesnika, osrednjih državnih, političkih i vojnih birokrata na čelu sa svemoćnim firerovim opunomoćenikom Rajnhardom Hajdrihom, uz lagani ručak, u „uređenom Trećem rajhu, saglasili su se sa već započetim Hitlerovim postupkom uništenja jedanaest miliona Jevreja novim tehnologijama i napuštanjem ranijih, nedovoljno efikasnih metoda o preseljenju na istok i „ubrzanoj prirodnoj selekciji“, eutanaziji ili sterilizaciji.
U zapisniku, koji je poveren na sastavljanje Adolfu Ajhmanu, uz kasniji Hajdrihov pregled, reč ubijanje se ne pominje, ali se podrazumeva. Otkucan u trideset primeraka, papir su svi koji su ga dobili morali da unište. Jedini primerak, pod brojem šesnaest, pronađen je tek 1947, kao dokument za istoriju genocida. Hitlerova pisana naređenja ne postoje. Na suđenju Ajhmanu u Jerusalimu 1961, optuženi je na pitanje sudije odgovorio: „Da, o ubijanju i totalnoj eliminaciji se razgovaralo u vili na jezeru.“
Davna zamisao Pola de Lagarda, još iz 1885, o prebacivanju Jevreja na Madagaskar, sasvim je napuštena i zaboravljena. Uostalom 1942. Britanci su od višijevskih snaga osvojili daleko ostrvo.
U dokumentaciji Jad vašema, memorijalnog centra holokausta, nailazi se i na detaljniji Ajhmanov opis većanja: „Pri kraju sastanka poslužen je konjak, a veoma zadovoljni Hajdrih je sebi dozvolio čašicu, iako ne pije; svima se jezik razvezao, pa se pričalo o metodima likvidacije, što je službeno formulisano kao „rasprava o različitim tipovima mogućeg rešenja“.
Prvi eksperiment sa gasom obavljen je u Aušvicu septembra 1941: na sovjetske ratne zarobljenike u hermetički zatvorenoj prostoriji pušten je ciklon B i za nekoliko minuta svi su umrli.
Radio Dojče vele je objavio nalaz nedavnog istraživanja, naručenog od vlade, po kome, „mada je antisemitizam u Nemačkoj van zakona, u ovoj ili onoj formi, takva osećanja utvrđena su kod dvadeset procenata stanovništva“.
Žandarmerijski kapetan Šandor Kepiro, umro je prošle godine u Budimpešti u 97. godini, bez kazne za učešće u raciji u Novom Sadu.
Devedesetogodišnji Hajnrih Ber, kao pripadnik SS jedinica, trostruki ubica u okupiranoj Holandiji 1944, osuđen je u Nemačkoj pre dvadeset meseci na doživotni zatvor, posle ranijih bekstava. „Pošto mu je pronađeno odgovarajuće slobodno mesto u zatvoru u državi Severna Rajna Vestfalija, prebačen je iz staračkog doma u robijašsnicu“, zabeležile su agencije.
U Talmudu, svetom jevrejskom kodeksu moralnih normi i običaja, stoji: „Ko god pogubi jednu dušu, računa mu se kao da je pogubio čitav svet, a ko održi u životu jednu dušu, računa mu se da je održao čitav svet“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
