Dobrim delom daleko su od smirenog susedskog i semitskog suživota. Bliski istok opstaje kao neprekidna bolna tačka, nikako samo „domaćih“ briga.

Mnogi jubilarni datumi naročito dotiču dva naroda, Palestince i Jevreje, koji žive najbliže jedan drugom, više ili manje su i pomešani.

Od Balfurove deklaracije 1917. o „nacionalnom domu za jevrejski narod“, do najnovije, prošlonedeljne nepotvrđene Trampove zamisli o rešenju najsloženijeg bliskoistočnog rebusa američkim priznavanjem palestinske države, ređale su se različite sudbinske godišnjice, mešavine zadovoljstva i razočaranja.

Pismo britanskog ministra spoljnih poslova lordu Rotšildu, kome je stogodišnjica, napisano drugog novembra, ne pominjući državu, nagoveštava stvaranje Izraela u Palestini i „bez predrasuda“ govori samo o građanskim i verskim pravima nejevrejskih zajednica, ali ni reči o – političkim i nacionalnim.

Zanimljivo je pomenuti da je prva država koja je podržala proročko viđenje lorda u ime Britanije bila kraljevina Srbija. Mesec dana kasnije, krajem decembra, Milenko Vesnić – u to vreme zvanični izaslanik u Americi za okupljanje podrške „srpskoj stvari“ u Prvom svetskom ratu – uputio je pismo doktoru Davidu Albali, sefardskom Jevreju rođenom u Beogradu, borcu u balkanskim ratovima, cionističkom aktivisti, u kome uz ostalo kaže: „Dragi kapetane, želim da jevrejskoj braći izrazim simpatije vlade i našeg naroda nastojanju vaskrsavanju njihove voljene zemlje, koja će im omogućiti da zauzmu mesto u budućoj svetskoj zajednici, u skladu sa njihovim brojnim sposobnostima i neospornim pravima.“

Ovog novembra je i sedam decenija otkad je Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1947. prihvatila plan o podeli Palestine na jevrejsku i arapsku državu, a da Jerusalim postane corpus separatum pod međunarodnim režimom, sa Starateljskim savetom kao upravom u ime UN.

Jugoslavija je na glasanju bila uzdržana, zajedno sa pet južnoameričkih zemalja, Kinom, Etiopijom i Velikom Britanijom. Prethodno je bila član Specijalnog komiteta UN za predlaganje konačnog rešenja problema Palestine (UNSCOP), gde se zalagala za stvaranje jedinstvene federalne arapsko-jevrejske državne zajednice.

Nezadovoljnih pet arapskih zemalja, na čelu sa Egiptom povele su rat, pošto je maja 1948. stvorena država Izrael, koju je među prvima priznao Beograd. Deo Palestine, posle prekida vatre, pripao je Jordanu i kraljevina je kasnije formalno proglasila aneksiju (što je Arapska liga smatrala nelegalnim korakom).

Pedeset godina je i od rezolucije 242 Saveta bezbednosti (22. novembar 1967), kojom je okončan sedmodnevni rat, katastrofalnim porazom Nasera i drugih arapskih saučesnika u „bacanju Izraela u more“. Jednoglasno najvažnije telo UN zahteva povlačenje izraelskih oružanih snaga sa okupiranih teritorija, ali u zvaničnim tekstovima na engleskom ispuštanjem određenog člana the uz imenicu i francuskom (ovde des ili de) do danas traje tumačenje mere povlačenja, sa svih ili nekih okupiranih teritorija.

Palestinci su u dokumentu 242 pomenuti jedino uopštenom „potrebom za postizanje pravednog rešenja problema izbeglica“.

Što se Izraela tiče, Titova SFRJ je juna 1967. zbog „sprovođenja agresije“ prekinula diplomatske odnose sa Jerusalimom, a obnovila ih je dvadeset četiri godine kasnije.

I od putovanja Mohameda Anvara Sadata u Jerusalim 1977, u mnogim novinskim opisima poput „iskrcavanja na Mesec“, kad je pre četiri decenije začet mirovni ugovor Egipta i Izraela, ali bez pristupanja Palestinaca, koji su delom i sami sebi „pucali u nogu“, priključkom arapskom frontu obijanja.

Kad je, opet u novembru 1988, zvanično priznajući i Izrael, PLO doneo Deklaraciju o nezavisnosti, ondašnja Jugoslavija je odmah prihvatila ovaj dokument, ali bez navođenja granica u kojima je ta Palestina u nastajanju. Tada je i Amerika otvorila javnosti poznat dijalog sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom, pa vremenom i primanje u Vašingtonu Jasera Arafata i zatim Mahmuda Abasa. Sve ipak bez konačnog rezultata – formalnih odnosa i pored održavanja diplomatskog saobraćaja. Interesantan je detalj, često previđan, da je DŽimi Karter bio prvi predsednik SAD koji je – prema novinskim arhivama – u govoru u Klintonu (Masačusets) još marta 1977. podržao stvaranje palestinske države.

U novembru 2017. izraelski TV Kanal 2 javlja da američki predsednik Donald Tramp namerava da prizna palestinsku državu, a mirovni plan njegove administracije „neće biti utemeljen na zelenoj liniji iz 1967. i neće uključiti evakuaciju jevrejskih naselja sa Zapadne obale, nego predviđa razmenu teritorija i prisustvo izraelske armije u Jordanskoj dolini“. Prema izveštaju televizijska stanica, koji prenosi DŽeruzalem post „pitanje podele Jerusalima i seobe ambasade SAD nije na stolu i ostavlja se za kraj procesa“.

Dalje piše i ovo: „Čitav poduhvat će se obaviti uz arapske zemlje regiona, a Saudijska Arabija će igrati glavnu ulogu; kao pomoć da predsednik Abas prihvati sporazum Palestinci će primiti stotine miliona dolara za ekonomski razvoj, koje će uglavnom doći od sunitskih arapskih država“.

Bela kuća je demantovala Kanal 2: „Neprekidna su nagađanja šta radimo i sve ovo nije tačno, više je mešavina mogućnosti i ideja koje postoje decenijama.“

I kabinet izraelskog premijera Netanjahua je odmah odbacio televizijsku „bombu“.

U sto prošlih godina zapamćeni su razni bliskoistočni novembri. Ovogodišnji izvesno ostaje zabeležen kao prazna priča Kanala 2.

Trampov zet DŽared Kušner je, inače, predsednikov „apostol“ za američko doterivanje Bliskog istoka.