Gardijan analizira: Zašto je Zakon o budućnosti SAD i Izraela koji je pred Kongresom zamka?

Zagovornici Izraela, uzdrmani naglim padom javne podrške izraelskim politikama u Gazi, Libanu i na Zapadnoj obali, kao i prema Iranu, užurbano pokušavaju da očuvaju, pa čak i pojačaju američku podršku Izraelu na načine koji ne zavise od odbrane tih politika niti dopuštaju njihovo preispitivanje, pišu Ian Lustik, profesor političkih nauka na Univerzitetu Pensilvanija i Eli Klifton, savetnik u Institutu Kvinsi za odgovorno upravljanje državom, i koautori knjige u pripremi „Israel’s Lobby: America in the Grip of a Foreign Power“ (Izraelski lobi: Amerika u stisku strane sile“), koja izlazi u avgustu, u analizi za Gardijan.

Politički, kažu oni, to znači izbegavanje javne rasprave o izraelskim politikama u Gazi, Libanu, na Zapadnoj obali ili u Iranu, kao i prikrivanje izvora ogromnih količina novca koji se sliva u izborne kampanje kako bi se porazili kandidati koji postavljaju pitanja o američkoj podršci Izraelu.

Predloženi zakon pokazuje kako bi to izgledalo na birokratskom nivou.

Vesti o sekciji 224 Zakona o autorizaciji nacionalne odbrane (National Defense Authorization Act) – odredbi koja bi duboko povezala američku i izraelsku vojsku kroz bilateralna istraživanja i razvoj, zajedničku proizvodnju oružja, zajednička ulaganja, licencne sporazume i dosad neviđenu integraciju američke i izraelske industrije naoružanja – izazvale su trenutnu reakciju i protivljenje.

Pobunu su predvodili predstavnici Tomas Masi, republikanac iz Kentakija, i Ro Kana, demokrata iz Kalifornije, koji su tražili da se ta odredba ukloni iz budžeta za odbranu.

Poreklo ovog dodatka budžetu za odbranu govori mnogo o tome kako izraelski lobi promoviše interese jedne strane države, čak i dok 60 odsto Amerikanaca sada ima negativno mišljenje o Izraelu.

U februaru su predstavnici Don Dejvis, demokrata iz Severne Karoline, i Ronni Džekson, republikanac iz Teksasa, „Okvirni zakon Sjedinjene Države – Izrael za unapređene tehnologije, objedinjena istraživanja i pojačanu bezbednost za 2026. godinu“ zajedno sa pratećim zakonodavstvom u Senatu koje su podneli senatori Ted Bad, republikanac iz Severne Karoline, i Kirsten Džilibrend, demokrata iz Njujorka.

Izraelski lobi je otvoreno podržao i lobirao za ovaj zakon.

Fondacija za odbranu demokratije (FDD), pro-izraelski istraživački centar prvobitno registrovan kao „Emet“ (hebrejska reč za „istinu“) i, prema svojim osnivačkim poreskim dokumentima, posvećen „pružanju edukacije radi unapređenja imidža Izraela u Severnoj Americi i razumevanja pitanja koja utiču na izraelsko-arapske odnose“, zalagao se za bližu integraciju američke i izraelske vojske i zajedničko istraživanje i razvoj oružja u izveštaju iz decembra pod naslovom „Iza Memoranduma o razumevanju SAD–Izrael: slučaj za sporazum o strateškom partnerstvu“.

Dva meseca kasnije, FDD bila je jedini spoljašnji zagovornik tog zakonodavstva u saopštenju za štampu koje je 19. februara objavio Dejvis.

„Zakon o budućnosti Sjedinjene Države–Izrael nadograđuje decenije uspešne saradnje poboljšavanjem saradnje između javnog, privatnog i akademskog sektora kako bi se brzo razvile, testirale i primenile odbrambene tehnologije koje će pomoći u zaštiti američkih vojnika i obezbediti Izraelu sredstva za borbu protiv različitih pretnji od neprijateljskih država i terorističkih grupa“, rekao je Tajler Stapleton, viši direktor za odnose sa vladom u FDD-u.

„FDD snažno podržava dvostranački Zakon o budućnosti Sjedinjene Države–Izrael“.

Istog dana, 19. februara, najveća pro-izraelska lobistička grupa u Vašingtonu, AIPAC, podržala je zakon, ističući njegove „ključne odredbe“, uključujući „podsticanje zajedničke proizvodnje u SAD, zajedničkih ulaganja i proizvodnih partnerstava sa izraelskom industrijom“.

AIPAC je takođe izvestio da je lobirao za ovaj zakon na Kapitol hilu, kao i u Ministarstvu odbrane tokom prvog kvartala godine.

Iako ni predlog u Predstavničkom domu ni onaj u Senatu nisu prošli kroz odbore, ista zakonodavna struktura i veliki deo istog jezika pojavili su se u sekciji 224 NDAA, „sakrivenoj“ duboko u nacrtu zakona od 505 strana.

Ukratko, AIPAC i FDD su uspeli da pomere svoje nepopularne zakonodavne ciljeve napred, iako su oba zakona u Kongresu ostala blokirana u odborima.

Nema sumnje da namera i posledice ovog zakonodavstva, nazvanog Inicijativa za saradnju SAD–Izrael u odbrambenim tehnologijama, idu mnogo dalje od razmene vojne tehnologije koja je tradicionalno imala podršku među senatorima i kongresmenima.

Za zagovornike tzv.teorije „Izrael prvi“, koji su oblikovali njegovu koncepciju, ovo je proverbialni „vrh kamilje njuške“.

Time što Sjedinjene Države čini sve zavisnijim od izraelske tehnologije – u veštačkoj inteligenciji, kvantnom računarstvu, laserima velike snage, sajber-ratovanju, sistemima protiv dronova i drugim naprednim oblastima – dok istovremeno prenosi najsofisticiranije američke tehnologije izraelskoj vladi, Izrael i njegovi zagovornici postepeno usmeravaju odnos od patronata ili čak partnerstva ka nečemu asimetričnijem: strukturi dizajniranoj da usmeri američku moć ka ciljevima „Cionizma 2.0“.

Tu je viziju promovisao Dejvid Vurmzer, glavni autor dokumenta „Clean Break“ – političkog rada iz 1996. godine koji je podnet Benjaminu Netanjahuu, a koji je zagovarao prekid mirovnog procesa iz Osla, predstavljanje SAD i Izraela kao strana u sukobu za odbranu zapadne civilizacije, jačanje Izraela da preoblikuje političku mapu Bliskog istoka i rušenje režima u regionu, počevši od Iraka.

Među potpisnicima su bili Ričard Perl i Daglas Fejt. Sva trojica su kasnije obavljala visoke funkcije u administraciji Džordža V. Buša kao arhitekte američke invazije na Irak.

Vurmzer je predstavio ovaj novi okvir „Cionizam 2.0“ u izveštaju objavljenom istog meseca kada je uveden zakon Zakon o budućnosti Sjedinjene Države–Izrael.

Izveštaj pod naslovom „Izrael 2048: Plan za uspon asimetrične geopolitičke sile“ zagovara izraelsku bezbednosnu strategiju zasnovanu na „preventivnim ratovima“.

Odobrenje SAD za te ratove trebalo bi da se postigne stvaranjem toliko bliskog odnosa između izraelske i američke vojske da bi Izrael postao „neophodan“ Sjedinjenim Državama, kako na Bliskom istoku, tako i u njihovoj globalnoj borbi za odbranu „zapadne civilizacije“ protiv Rusije, Kine i sve više „islamizovane“ Evrope.

Njihova vizija je „Novi Jerusalim“ (SAD) spojen sa „Starim Jerusalimom“ (Izrael) na osnovu toga što su, prema njihovom shvatanju, obe države božanski izabrane za misiju spasavanja civilizacije od „crveno-zelenog“ (marksističko-muslimanskog) saveza.

Za Izrael to, prema ovom viđenju, ne znači samo kontrolu cele teritorije između reke Jordan i Sredozemnog mora, već i dominaciju nad Bliskim istokom, pokretanje „preventivnih“ ratova protiv svih potencijalnih protivnika (uključujući Tursku, Iran i čak Egipat) i, pošto bi Britanija i Francuska podležale uticaju imigracije i „evropskog sekularizma“, ulogu najvažnijeg američkog saveznika u globalnoj borbi za očuvanje „civilizacije“, označene kao „judeo-hrišćanska“ ili „zapadna“.

Ekstravagantnost ovakvih ideja jasno ukazuje na poreklo tog projekta, otkrivajući uticaj dobro finansiranih grupa novcem iz nepoznatih tokova i istraživačkih centara koji deluju u interesu izraelske vlade.

Sada je vreme da se kaže šta sekcija 224 Zakona o nacionalnoj odbrani zaista jeste: ne savez sa talentovanim i odgovornim partnerom koji će pomoći da SAD ostanu bezbedne, već zamka koju postavljaju Izrael i njegov lobi da vežu zemlju za državu koja je, uprkos ranijem obećanju, skrenula sa kursa, navode Lustik i Klifton.