Crno, zeleno, zlatno

Zapravo, šta je to evropski identitet. I šta su kontigentna pitanja evropskog odnosa prema „drugima“. „Bele“ Evrope, hrišćanske i na toj osnovi ujedinjenje (papa Pikolomini), te izgonom Mavara i Jevreja (Izabela od Španije, iste godine kada Kolumbo otkriva Novi svet), svi na brodove, pa izvan Mediterana, „kolevke“ kulture sveta, iz lepote imanentne različitosti. Pođite u Alhambru i naći ćete Otela. „Rat Saracenima, pa onda Turcima.“

Sve to lepo složeno naći ćete kod Tomaža Mastnaka sa predgovorom pisanim u času slovenačkog pristupanja Uniji (u knjizi „Evropa: istorija političkog pojma“). Neko bi rekao da danas možda vlada haos , ali možda u njemu ima i zakonomernog reda (inače, teško je kod nas pristupiti ozbiljnijoj analizi tekovina postkolonijalizma zato što je razgovor o Uniji pod ucenom i zato što smo izvan nje, što ometa ravnopravni diskurs). Koga se reditelj Lolić i dramaturg Periša Perišić ne odriču. Nije se samo ovaj „region“ („Zapadni Balkan“) bacio u identitetsku „frku“ već su pitanja ljudskih prava i suvereniteta država (imigranti, emigranti, azilanti, readmisija), između Evrope država i Evrope građana (Balibar), te se sve to upisuje u novčanice eura, mostovi; mostovi (Hajdeger) i pragovi, „stanovati“ i „spavati i sanjati“ („Hamlet“, Šekspir). I tako dalje, i tako dalje. „Radi, radi, moj otrove“ (Jago), otrove zeleni.

Prevod „Otela“ je stari, „stari“ – Živojin Simić i Sima Pandurović, a svaka reč je čujna i jasna. Zato što su tekst i glumačka radnja razdvojeni, te time „uneobičeni“ (Breht). Dok je scenska radnja sinkopirana, jer glumci igraju odnos, koji, pak, posmatraju oni koji nisu direktno u sceni, već se ispoljavaju onda kada imaju šta da kažu, baš kao što bi i gledalac imao da čini. Dakle, „reči, reči“ su tu kada imaju smisao, kada nisu izdale pojmove.

Ne znam da li je Lolić sreo nemački teatar (izvinjavam se na krajnje uopštenom pojmu, ali odnos teksta, konteksta i radnje je u pitanju), ili je, pak, taj teatar sreo njega, no svejedno, i zato ne slučajno, u pitanju je sumiranje, ili igranje teme ili problema. Što znači misliti, i promišljeno delati. Oblik strasti. Koga autori predstave vide kao sistem. Sistem predstave jeste taj koji uzbuđuje, i vodi tragičnoj radnji. Lišavajući Jaga motiva osvete za socijalnu degradaciju, ili niže mesto u državnom i vojnom aparatu, možda bi se moglo pomisliti da se radi o „banalnosti zla“, postavlja se važno pitanje, veoma važno ovde: zašto. Zašto, za ime smisla, pravde i ljubavi, i u ime čega se „događa“ sve ovo što se u stvarnosti, našoj, događa. I kada je o „drugima“ reč. Šta je svrha, sem uništavanja.

Otelo će kao crn podeliti svoj obraz i srce, sve sa Dezdemonom i ona sa njim (nije to samo duhovito), od časa mahnitanja (ne samo od ljubomore) postati zelen (otrov kojim se umivamo, zelen otrov, telesan, bukvalan u flaši, miris mu se oseća), a ubiće, grleći, Dezdemonu, kao beo i zlatan. Ovaj put je i put glumaca, visoko, do situacije i ostvarenja kakvo, po našem stereotipu, nismo očekivali. Vojin Ćetković, Nikola Đuričko i Milena Živanović.

I tu je još jedan transpredlog Miloša Lolića u svetu koji je sav u procesima, koji mutira i transcedentira, menja boju, naciju, pol, veru, vrednosti, a „leži“ na Šekspiru, Mediteranu, moru. Ova „montaža atrakcija“ kao stav i kao prosede lepa je i tragična koliko je misaona, racionalna je i zato ostrašćena, jer je nestanak lepog, kao nestanak sveta, i to je tragično. Dakle, utopije ne postoje, kao ni ljubav, da bi se udavili, već da bi bili inspirisani da se menjamo. Valjda tako kritičnost postaje tvoračka.