Ovako je to bilo, posle Drugog svetskog rata, i pobede nad fašizmom, Tasićje lobirao, Barovićnaredio gradnju, a Pećinar projektovao i izveo jezero. Užičani kažu, isti oni koji sada imaju višespratnice kako pređeš Mačkat i kreneš ka Zlatiboru, kako su u jezeru i ptice vodu pile. Sada je to najveća septička jama na Zapadnom Balkanu. Oko koje se turisti šetaju. Do skora je tu bio i natpis „Zabranjeno je dodirivati vodu“.

I nije kriva nikakva podloga, kako su opravdanje smislili, većje to stecište govana svih domoljubnih i prirodoljubnih vlasnika, vikendaša, posetilaca, svi oni jedu ćevape, palačinke i ostalo nad tim jezerom, nad tim senkrupom. Navođenje ovakvih činjenica nema nikakve veze sa kritikom liberalne ekonomije, ili postmodernog društva, jer tako šta teško da na Zlatiboru, a i na Kopaoniku, a i u Beogradu postoji, ono što postoji jeste uzurpacija države i teritorije, površine, svega, a naročito placeva. I „proizvodnja“ građevinskog zemljišta.

Ako mi ne verujete, idite, putujte, sestre i braćo, putujte zemljom, pa gledajte i vidite kako su vikendice i kuće sazidane na samoj brani kod Kokinog Broda. Na nasipu brane, takvo šta se zaista samo ovde može videti, i to, za razliku od mnogih drugih upotreba fraze „to nema nigde drugo“, ovde, na brani, ima svoje pravo značenje.

Ili recimo, putujete, pa vozite kroz đubrište fabrike, đubrište enormnih količina, i to plastike, na putu od Nove Varoši do Prijepolja. Bukvalno je đubretom zatrpan kanjon reke Uvac.

A mogu posvedočiti, kao nekadašnji član Uneskove komisije kako je i koliko trajala bitka, jer to je prava savremena bitka, za očuvanje reke Tare, kanjona, to jest bitka protiv zidanja hidrocentrale Buk Bijela, „priča“, kako kažu, jer sve je za vlast „priča“, koja je imala toliko faktora koji su, po svaku cenu težili, da stave „u funkciju“, sav živi i lepi svet, „svet od boga“. Bilo ih je koji su tvrdili da je skijanje po jezeru ravno spuštanju niz kanjon Tare. (Onako uzgred, nikada mi niko, kao ni drugim članovima svojevremene Komisije Uneska za kulturu i ostalo, nije javio, posle četiri ili pet godina rada, da nisam više, kao ni kolege, član te komisije, da smo „raspušteni“.)

„Nemoćni smo“, govorio je na TV, jedan od dvojice inspektora na Zlatiboru, dok je oko njega sve pucalo od gradnje, upravo je, nakon odluke suda, do koje je došlo kada je objekat većbio „u funkciji“, pokušavao da sruši jedno zdanje „koje će biti uklopljeno u budući regulacioni plan“, a i navede, inspektor, ko mu sve i kako preti.

Pa zbilja, iako je „Insajder“ uvek na pravom mestu, postavlja se pitanje zašto postoje, na Mokroj gori, Kusturičini rendžeri. Zašto se uvek pitamo, i zašto nas pitaju „ko je taj koji će da nas povede“, ili „ko je taj, među vama, koji može da vas predstavlja“. Ko će da vodi narod, ko je taj, bez njega ništa, nema čoveka. Postavlja se pitanje kako ono što se naziva elitom, ima toliko višeg i značajnijeg da raspravi nego što je to ono što joj se na oči događa.

Kako je moguće jesti palačinke sa čokoladom na korak od natpisa „Zabranjeno je dodirivati vodu“. Dakle, ili da se ja naoružam, pa odmah izađem na zvuk bušilice i testere, ili da sačekam da „sud odradi svoj posao“, i da „policija odradi svoj posao“, što će sigurno jednoga dana biti „kada mi učinimo sve da se tako šta više ne dogodi“. Pod uslovom da me ne uhapse, e, a za to je potreban blagoslov države.

Gde ste bili kada se „Ušće“ gradilo, gde ste bili i šta ste radili, postavljaju pitanje mnogi koji, inače, nikada ne postavljaju nikakva pitanja dok ih drugi ne postave.

Da li će sada Luka Beograd biti vraćena u prvobitno stanje, kao što će Bogdanu Veljkoviću biti vraćen Mlin na Mostaru. Kada bi do takvih poravnavanja došlo, onda sila ne bi bila potrebna. Za to je potrebna odluka države. Koja inače „ne odrađuje svoj posao“ u normalnim sistemskim procesima, budući da njima nije dorasla i da ih ne kontroliše, i da ti normalni demokratski procesi i nisu predmet interesovanja vlasti.

Zato se onda, da bi se vladalo teritorijom, izvodi jedna vrsta državnog udara, pomoću sile koja zavodi red. U čemu je stvar, da li ćemo to shvatiti kada pokazna vežba na određenom delu teritorije počne da se igra na njenoj celini. Preostale teritorije.