Gotovo sam sigurna da u uspehu naših vaterpolista i posebno u uspehu mlade Nađe Higl, kakva kombinacija snage i ljupkosti, ima nešto i od biografije njihovih roditelja, koji su nekoć bivali i na moru. Međutim, po toj logici Grci bi, recimo, trebalo da plivaju nadnaravno, dok je vaterpolo jedan od prvih sportova u Mađarskoj, odakle su nas u vremenu našeg prosperiteta rastuživali oni prizori, iz filmova, gde građani čekaju na talas, na Balatonu, da ih poškropi i osveži.
To je bilo u vreme kada su „naši“ provodili lude dane po Pešti, urnebesajući parama superiornijim od forinte. Kada su se po Beogradu prepričavale bajke o tome šta se sve moglo počiniti po Mađarskoj „za šaku dolara“. I donosili vino i kolači. Opet to je bilo pre onih prelazaka u Mađarsku, devedesetih, makar do Segedina, po sir, kobasice, pelene i deterdžente.
Danas, svuda čitati iz londonskog „Gardijana“ kako je Beograd mesto najluđih noćnih zabava, kako je Beograd mesto provoda za strance. Jeftino i egzotično, naročito po splavovima koji plutaju na Savi i Dunavu.
Zanimljivo, po sve one teorije o staništu, ili o etnicitetu, ili sudbini pojedinca u odnosu na okolnosti, društvo i državu.
Iz neprekidno trovanog Pančeva, gde radnici Petrohemije upravo najavljuju štrajk, uz prizore vatre koja gori iz uređaja, zarazno zdrava i gotovo spomenički formirana šampionka u plivanju Nađa Higl. Pa je onda to ponos čitave nacije. Tako kažu egzaltirani komentatori i voditelji. Što ne umanjuje ni uspeh, ni lepotu šampionke, ali još jednom otvara pitanje kada smo i zašto svi mi ponosni, a kada se stidimo.
Neću reći da naš narod, beogradski, građani i građanke na „beogradskom moru“, Adi, deluju baš poput onih tužnih prizora iz šezdesetih na Balatonu, oni ne čekaju na jednom zidu da ih zapljusne talas, i njihovi kostimi nisu poput onih nesrećnih majica bez rukava i šortceva, bilo je i drugo vreme, ali gotovo svaki televizijski izveštaj, pogotovo onaj na Studiju B, koji se kvalifikuje za beogradsku i isključivo beogradsku i komunalnu televiziju, ponavlja kako su plivači, kupači, posetioci „beogradskog mora“, svakim danom sve disciplinovaniji, kako slušaju savete i ne preduzimaju nikakve avanture dok čuvari plaže nisu prisutni.
Svakako da je po zakonu da svaki čovek ima godišnji odmor, pa i narodni poslanici, ministri i ministarstva, savetnici i čitava „nomenklatura“. Po zakonu u odnosu na „nomenklaturu“ je i socijalno osiguranje, „radna mesta“ i „topli obrok“. I po Pravilniku.
Sigurno je i da je naša „nomenklatura“ vaspitavana od nekoga i od nečega, što jeste ili nije bilo na moru, što jeste ili nije povezivalo neke elementarne forme domaćeg vaspitanja i onoga što se normira zakonima i pravilnicima. Kakav je to sustav ili sastav, politički i ljudski koji ode, do septembra, iz javnog života ove zemlje, kakvi su to živci, kakva je to arogantna sigurnost u svoj svet, grupni, partijski, u svet „otuđenih društvenih grupa“.
Ili ode u svoj tajni svet, pregovora i dogovora, o novim međusobnim kombinacijama. Kako to nagoveštavaju politički i društveni komentatori. Ili, ode, gde kad hoće može da ode, „da napuni baterije“. Kakvi su to „punjači baterija“, kakve su to „baterije“ i šta ih to „puni“.
Sinoć na TV čujem, vidim, kako rudari u borskim rudnicima nemaju socijalno osiguranje i u slučaju povreda, koje se „događaju“, moraju sami sebi da plate troškove lečenja. Jedan od njih je rekao, dosta disciplinovano i jednostavno, kako se odavno nije okupao i kako smrdi.
„I smrad mu se do neba diže“, Šekspir, „Hamlet“.
„Stara škola kapitalizma“ novi je film Želimira Žilnika, koji je posle svih svojih godina i svih svojih filmova i svih vremena u kojima je živeo i radio, i posle svih svojih iskustava, i čitave svoje neverovatno dostojanstvene i autonomne sudbine, zdrav i prav baš kao Nađa Higl. Ono o telu i duhu da ne govorim. „Stara škola kapitalizma“, pokazana jedne večeri u CZKD-u za prijatelje, dokumentarno-igrani film, dug kao i ova vremena, ima u svom fokusu radničke štrajkove od aprila meseca do posete Džozefa Bajdena, potpredsednika SAD. Ima u svom fokusu nemanje, nepostojanje rada, nepostojanje života u ogromnim praznim prostorima nekadašnje produkcije, bila ona fabrika, ili zemlja. Od kojih su nikle pojedinačne kuće. Oko kojih su pusta polja, na kojima će finalni rad jedne mašine, biti rad one mašine koja ore zemlju, ta mašina samleće jednog od glavnih junaka, onoga koji ima sve protiv. Ovaj film, film o radničkoj klasi, „Stara škola kapitalizma“ pun je prelepih i izrazitih lica, pun empatije, artikuliše i sumira ono što gledamo svakoga dana i svake noći, samo ne vidimo.
Neki od gledalaca ovog filma našli su da bi on mogao biti kraći, bioskopskiji. Samo čemu, bioskopa i ovako nema. Ali ima Heglove i Žilnika.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
