„Patriotizam“ je naš prvi i poslednji stupanj kapitalizma. A „Odjeci i reagovanja“, dijalektička metoda kojom se izvodi istorijski obrt preuzimanja nekadašnjeg privatnog i javnog vlasništva. „Narod se pita“, volimo li ili ne volimo Kosovo, jesmo li za ili protiv, kakve su samo besramne radnje obavljanja „u ime“ te ljubavi na daljinu, „u ime naroda“, i ništa tu nije tako haotično i nepovezano, kako bi to neki komentatori hteli, pa i nesreća u Novom Pazaru deo je jednoga sistema u kome „država predstavlja spekulaciju, a revolucija zanat“.

Hoću da kažem, mi imamo „događaje“ u Pazaru i zato što je, pored svih drugih uzroka, bilo dovoljno pozvati se na narod i proglasiti se za „patriotu“, pa „preuzeti odgovornost“ nad bivšom socijalističkom imovinom, koja je, avaj, u našem slučaju, za razliku od drugih zemalja u tranziciji, bila i društvena, to jest niti privatna, niti državna, većsamoupravna. I čini mi se da nema nigde toliko divlje gradnje kao što je ima u Pazaru. No bitno je da događaji ostanu nepovezani, jer u slučaju da se misle u celini, u izročno posledičnim vezama, sasvim bi se jasno postavilo pitanje odgovornosti. I famoznog „suočenja“. Otkada počinje agonija u Novom Pazaru, šta se sve „događa“ u Novom Pazaru, kada će Novi Pazar preplaviti gomile ideološkog i stvarnog đubreta koje stoje iznad ovoga grada u političkom i faktičkom smislu.

Ne, nemojte slučajno povezivati, držte se samo „svog posla“, nemojte nikako misliti da između raznih i različitih ministarstava postoji ikakva veza, a najbolje je da mislite kako je sve „bez veze“ i kako „ništa nije važno“. I kako Ministarstvo pravde treba da zaštiti sve one koji proganjaju Rome, te one koji su za diskriminaciju u svakom pogledu, počevši od toga da je žena vlasništvo muškarca.

Ministin, Minimir i Miniljub – Ministarstva Istine, Mira i Ljubavi. U ratu Istazije sa Okeanijom, a rado bi se dodalo, samo građani, „biračko telo“, „narod“, ne misli tako, bar čitavo „biračko telo“ i čitav „narod“, rado bi se dodali i Miniprav, Ministarstvo Pravde i Minikul, Ministarstvo kulture. To bi bio bio naš brend u dvadeset i prvom veku. Mišljenje je, ne samo kritičko, ono što treba neprekidno ometati svim sredstvima, od kojih je jedno od najefikasnijih, kontinuitet obračuna sa „neprijateljem“, „u ime naroda“.

„Biračko telo traži“, „građani zahtevaju“, baš kao što su nekada „građani“, izmišljeni, kastigovali nepoćudne pismima u „Odjecima i reagovanjima“, pre toga su štampari odbijali da štampaju „neprijateljsko“ štivo, a danas se može postupati, egzekutirati, „očistiti teritorija“ po „mišljenu građana“ izraženom u elektronskoj formi, ili na blogovima, eto idealne forme „izborne volje građana“. Dovoljno je da postavite tezu o „nesrbima“, kao tezu o „nenemcima“ i to u naslednom smislu, to „nesrbovanje“ se prenosi sa oca na sina, i to sve, nikako nije nacizam. Nego šta je. Ali, pri tome je jedino važno da se prenese vlasništvo i „izađe u susret“ i zato će se ćutati o mrtvima i o živima, i zaista besramno pozivati na patriotizam i na Kosovo.

Ali, jednostavno nije tačno to što se projektuje kao mišljenje „izborne volje građana“. To čime se preti , da „građani tako misle“. I da zahtevaju. Niti građani tako misle, niti zahtevaju da se „izdajnici vežu za radijator“, dok drugi, demokratski, nemaju pojma o tome, i ćute, „odrađuju svoj posao“, a kako i da ne ćute i da i dalje „ne odrađuju svoj posao“. Kada je taj „svoj posao“, tako isplativ i naplativ. Građani ne traže Ministin, Minimir, Miniljub, Miniprav i Minikul. Oni traže, mi tražimo, Istinu, Mir, Ljubav, Pravdu i Kulturu. I od toga zavisi da li će se jesti i šta će se jesti.

I zato što svega toga nema, ili ga ima isuviše malo za čitav narod ili čitavo biračko telo, za Srbe i nesrbe, i isuviše mnogo za jedan mali, sasvim mali broj onih koji „su se snašli“, kao Srbi i službenici Službi, zato se ljudi vezuju za radijatore i seku prste. I o tome govori biračko telo u autobusu i na pijaci. Samo mi je jedna žena rekla, na putu za pijacu, da mi fali metla, pa da „izdajnica“ bude veštica, i još na biciklu, ali i to je bilo više duhovito i zgodno, nego ogorčeno, kako bi to hteli projektanti i izvršioci „volje naroda“.