Danas je 1. maj. 2012, ekipa predstave „Izlet u Rusiju“ Miroslava Krleže u režiji Jovana Ćirilova radiće čitav dan, a u pauzi probe „izvešćemo“ prvomajski uranak, uz jelo i piće, možda će biti i zdravica, Krležina pesma, ili govor, videćemo šta će to biti, sa uvidom kako je pisac umeo da kaže, kada za njim posegnu kao za spasonosnim „Ne bih ja mojim k….. vaše gloginje mlatio“.


Premijera „Izleta“ je jedanaestog maja, izbori su šestog. Predviđeno je da u predstavi bude i upad u stvarnost, ili „bačenost u svet“ (i ovdašnji), i postizborni, šta ćemo tada videti i čuti.

Nisam nikakav majstor za postizborne koalicije, niti za predviđanje rezultata izbora, istovremeno, mnogo je takvih majstora, bilo da su partijski, ili analitičarski, ponekad ima „pravih bisera“, koji se ne razlikuju mnogo od zdravorazumskih i amaterskih, što nikako ne znači da se ne može čuti i nešto pametno i dokumentovano.

Dokumenata je najviše u stvarnosti ne samo zato što je stvarnost dokumentarna, već zato što se u njoj kumuliralo, sa namerom ili bez namera (iz brljivosti), istorijsko vreme činjenja i nečinjenja, prošlo je vreme, tako da je gotovo opsesivna jurnjava za propuštenim i upropašćenim u predizbornoj kampanji, pa se po obećanjima šta će se činiti kada se na vlast dođe, vidi šta nije učinjeno. Prvi se, oni koji su na vlasti, jure sa prošlošću, nadomešćuju je obećanjima, dok je drugi, oni koji bi da se na vlast vrate, bacaju u vodu, tvrdeći da je nepotrebna i nevažna, ili to čine promenom imena i prezimena, javljaju se kao „potpuno nove“ formacije.

Promena je (Pokrenimo Srbiju!) imenitelj koji proističe iz zbirnika protiv kampanje sigurnosti, stabilnosti i kontinuiteta („da zajedno završimo početo“, jednom), a u odnosu na koje se definiše Preokret.

Promene smo već mnogo puta probali, po rezultatima i sa žrtvama (Đinđićevim životom i žrtvama tranzicije), jer kako stvari sa nama stoje, promene baš ne idu od ruke. Jer su povezane sa sposobnošću donošenja odlika, a ne sa „preuzimanjem odgovornosti“, kao da je to lopta, već sa političkim i ljudskim kapacitetom za odgovornost.

(Malo medijske arheologije:

Devedesete, prvi predsednički izbori, Vojislav Šešelj iz Padinske Skele poručuje: „Zalažem se za obnovu srpske nezavisne države na Balkanu koja obuhvata srpsku Makedoniju, srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu, srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpski Kordun, srpsku Baniju, srpsku Slavoniju, srpsku Baranju“… i to zato što su tamo „srpske masovne grobnice, srpske klanice, srpske jame, srpski logori, srpske porušene crkve, srpski Jasenovci.“

Slobodan Milošević: „Pritisak konzervativnih, desnih i mračnih snaga preti da dovede u pitanje ne samo dosadašnje napore za integracije i INVESTICIJE, već i da vrati Srbiju u mračnu prošlost.“

Reklama za izbore, predsedničke, 1992, Milan Panić, „Vreme je za promene“: „Glasali smo za sigurnu i stabilnu Srbiju, a dobili smo rat, siromaštvo, glad, nezaposlenost i potpuno uništenu privredu, cene su sve veće, redovi sve duži, milion građana Srbije je nezaposleno, fabrike su zatvorene, vreme je za promene.“

SPS, 1992: „Nije na prodaju, ovo je Srbija, ovde se odlučuje o sudbini srpskog naroda.

Tako treba“.

Radikali, 1997, predsednički izbori: „Ako je do mene, ja sam za promene“, „sada je vreme da se radikalno menja.“)

Trocki je govorio o „permanentnoj revoluciji“, izgleda da je kontrarevolucija permanentnija.

Za izlazak iz permanentnog devastiranja neophodna je i estetika.

Estetika je sigurni znak pobede. Setite se fotografija Vide Tomšić iz 1944, ili fotografija Zorza Skrigina.

One su bile znak da se pobedilo. I humanizam je pobedio kroz renesansu. Ovde se ni od koga ne očekuje da dovede do renesanse, ali i pristojnost je estetična, tako je i sa čestitošću i iskrenošću, dajte nam barem toliko.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.