Savršeno dosledan

Laž može da postane istina. Ako ne taksativna, onda svakako ona sveobuhvatna koja se zasniva na gotovo apsolutnom slepilu pred svakom vrstom upitanosti nad sopstvenim delanjem. „Ja sam savršeno dosledan“, govori Fajgelj, „moje obraćanje u Skupštini bilo je pristojnost, ali…“

Dovoljno je bilo gledati učesnike „Sučeljavanja“, dobrog voditelja Dejana Suvajdžića, u kojoj su pored Fajgelja učestvovali i predstavnica Direkcije za kulturu(?!), „poslanica zadužena za kulturu“ Milanka Brkić, te Silvija Dražić, istoričarka umetnosti („Led Art“) i Zoran Pantelić, umetnik („Kuda.org“, ovde ispred SULUV), međutim, legitimno je i upitati se može li se verovati sopstvenim očima. U toj sumnji počiva i previd sa konsekvencama nerazlikovanja ako ne istine i laži, onda svakako dobra i zla, znanja i neznanja, besćudnosti i senzibiliteta, bezsavesti i savesti, resentimana i političnosti, osvete i otvorenosti, birokratije i autorstva, kulturnih „platformi“ i produkcije, „konstruktivne kritike“ (odakle je isplivala ta floskula, kao i one druge iz tog skupa: „pod plaštom revolucije“, „bacanje klipova u točkove“, „lažni branioci demokratije“…) i kritike („svega postojećeg“, valjda), te slobode koja ne može biti anarhija. (Kako je sve to poznato i kako se ponavlja.) U ime građana koji neće da plaćaju porez da bi se u institucijama države događali „provokativni“ umetnički činovi. Radite to u svojim („privatnim“) galerijama i u svojim pozorištima i u svojim udruženjima, i u svojim kućama, parafraza gospođe Brkić.

No, da vidimo kako je došlo do „savršeno doslednih“. Čini mi se u ime pristojnosti i tolerancije. Poziv na pristojnost i toleranciju doveo je do toga da se „savršeno doslednima“ omogući da „savršeno nedoslednima“ onemoguće svaku „nekonstruktivnu kritiku“, suprostavljanje i otpor nazivajući tako šta „govorom mržnje“, te su i manifestacije i protesti umetnika ispred Kulturnog centra u Novom Sadu „govor mržnje“ (na svim fotografijama ovog „vandalizma“ vidim umetnike i građane koji oponašaju rad Danijele Tasić, čoveka koji u sopstvenom raspeću drži novac u rukama). (Posebno ćudoredni novac zovu parama.)

A došlo je i tako što su se desničari uvek borili za televizijsko vreme – „samo još sekund“, „samo još minut“, „da vam kažem“. Dakle, ako ste pristojni i tolerantni, nikako ih nemojte prekidati, jer je to „vandalski čin“, kao i protesti umetnika zbog ideološke i političke arbitraže, zbog cenzure.

„Izostala je analiza umetničkog dela“, više puta je ponavljao Zoran Pantelić.

Dve hiljade policajaca svih redova i nadležnosti čuvalo je od „izgreda“ (Fajgelj) izložbu švedske umetnice Elizabet Olson Valin „Ece Homo“ (CZKD, oktobra prošle godine) od javnosti i od onih koji bi mogli biti povređeni njenim viđenjem Isusa Hrista među homoseksualcima, bolesnima, i uopšte narodom („razlikovanje hereze i blasfemije“ – Mirko Đorđević – „nije bilo u pitanju“). Čitava ta operacija izvedena je da bi se pokazalo koliko bi Parada ponosa bila opasna po živote i imovinu građana koji plaćaju porez (i kojih je toliko malo, kao i mogućnosti naplate poreza, biće da je i u tome problem), te je zbog te opasnosti od „huligana“ (najopštiji naziv za pravoverne i one koji na „provokaciju“ odgovaraju „govorom ljubavi“) Parada ponosa i otkazana.

Ali, sada je reč o nečemu drugom.

Ne znam koliko je toga ispisano, izgovoreno i „debatovano“ o predstavi, prekinutoj, onemogućenoj, „Sveti Sava“ Siniše Kovačevića u režiji Vladimira Milčina i u izvođenju Narodnog pozorišta iz Zenice sa Žarkom Lauševićem u naslovnoj ulozi. A da zapravo tu predstavu niko ni video nije, jer je prekinuta od strane momaka koji su primenili „govor ljubavi“, njihov telesni govor je kontinuiran do dana današnjeg, samo što opisivanje istog može dovesti do optužbe za „govor mržnje“, pogotovo ako ih prekinete na sigurnom putu samoartikulisanja, moći, sile, i „izborne volje građana“.

Danima je „tolerantna“ štampa donosila fotose „inkriminisanih“ slika Olsenove, bilo je i znatiželjnih novinara i fotoreportera, te snimatelja, koji bi se popeli na susedne zgrade, i na krovove, da snime „događanja“ povodom izložbe. Izložba je donesena i odnesena u pratnji specijalnih jedinica, videli su je samo oni koji su ušli sa propusnicama i obaveštenjima, i preko dozivanja aktivista, a svi su, kao i učesnici mnogih televizijskih emisija, „o fenomenu“ imali svoje mišljenje i pravo da ga iznesu.

Međutim, ovo je predstavljalo pravi napredak u odnosu na prekinutu izložbu kosovskih umetnika „Odstupanje“ u galeriji Kontekst u Beogradu (2008), u (tada još uvek) Centru za kulturu Opštine Stari Grad, kada je pre otvaranja nepoznati počinilac u prisustvu čuvara od dva metra iscepao rad Drena Malićija, inače Jašarijev portret kao pop ikone. Tada su obrazovci, dverijanci i policija tako izblokirali sve puteve do izložbe da je samo desetina gledalaca, onih koji su ušli ranije, bila u stanju da svedoči o samom prekidu izložbe. „Nije bilo analize umetničkog dela“. Niti je omogućena kritička reč o njegovoj prirodi i o nasilju nad njim (Silvija Dražić). Da li su svi od kojih je „zatraženo mišljenje“ videli rad Danijele Tasić?

A kako bi i bilo analize ili prava na kritičko svojstvo umetnosti kada smo čuli kulturnu „platformu“ nadležne poslanice za kulturu Novog Sada, koja je rekla da su rezultati ovogodišnjih konkursa za projekte iz kulture u skladu sa novom kulturnom politikom, a i sa kulturnom politikom Evropske unije, na koju se poziva, i na Savet Evrope, kao i direktor Kulturnog centra u Novom Sadu. Dakle, išli su u prilog „izmeštanju“ kulturnih „događanja“ iz Novog Sada (šifra: decentralizacija, ili zapravo preciznom omaškom opisano realno izmeštanje umetnosti iz Novog Sada uopšte) u prilog dvadeset i tri kulturno-umetnička društva, jer je do sada dotacije dobijalo samo tri. Zato što „umetnost nije kultura“, to je nešto drugo što ima prava na „provokaciju“, dočim kultura treba da vodi računa o tradiciji i „dobrom ukusu“. Sve to u ime mladih i novih snaga kojima treba dati prilike da se pokažu.

O tome ko će, kako i kada imati prilike da se pokaže odlučivaće, urednički, Andrej Fajgelj, „doktor filologije“, što je struka na osnovu koje on „po sistematizaciji“ može da „vrši funkciju“ direktora Kulturnog centra u Novom Sadu i za šta ga preporučuje i „ogroman uspeh“, jer je „760 puta povećana poseta ovoj instituciji“, za razliku od ranije (dodajte i kulturnu „platformu“ Milanke Brkić). I koji se plaši da se protesti protiv njegove politike mogu završiti nasiljem, i čiji se saradnici, od kojih „nije zatražio mišljenje“, plaše da otvore izložbu i Kulturni centar uopšte. Njegove su kompetencije povećane time što je otac četvoro dece i što je njegov program da građane podučava slobodi, odgovornosti, ali „sa granicama“. Kulturni centar je, dakle, otvoren za sve, ali ne i za „one koji vređaju druge“. „Melem mu je na dušu“ što može tako otvoreno da razgovara sa Silvijom Dražić (o retradicionalizaciji kulture i o pravu na kritičko mišljenje, na primer), i sa Zoranom Pantelićem, umetnikom koga razume i kome „odgovara na mejlove“. I kada ga Pantelić pita „Ko određuje šta je vredno?“, i kada mu govori da je lični govor, ili govor o sebi umesto govora ispred institucije autokratsko svojstvo. Jer, on je Fajgelj, savršeno dosledan. To se zove novi, vrli Kulturbund.