U Zagrebu smo u subotu svi i odasvud, uključujući Sjedinjene Države, neprekidno govorili na skupu „Bacača sjenki“, „Sjenčenje grada“, iskustva promena i označavanja, sećanja i imenovanja promena, kontinuiteta i diskontinuiteta. Sve u Studenstskom kulturnom centru u Zagrebu, Savska cesta 25, tu gde je bio Ifsk, dugogodišnji međunarodni studentski festival, te „Prolog“, te sva ključna izdanja teatrologije kada su ih uređivali i priređivali Vjeran Zupa i Slobodan Šnajder, iza Studentskog centra je Teatar ITD; po noći nisam videla šta je upravo odigrano, ispod natpisa pozorišta mnogo sveta je sedelo u kafani, kafiću. Čitav Studenski centar dobio je novu upravu i njen slogan je – Promena. Te je sasvim prirodno da se o hipetekstualnosti urbanog prostora razmišlja upravo u Studentskom, na obronku nesumnjive teme dana – događajima na Sveučilištu, studentskoj pobuni, zahtevu za besplatnim školovanjem, istorijskim trenucima jedne generacije koja se artikuliše i definiše u kritičkom stavu spram svega, u pobuni, u odbacivanju svakog nemišljenja i svake neslobode. Sjajan tekst Tatjane Gromače u Novom listu, a gde dugo, čitam ga u autobusu za Tuzlu u ranim popodnevnim časovima, uz autoput, ušorena sela i obrađene površine. Jako ljubazna starija gospođa, neobično lepih ruku, s vremena na vreme mi „doda“ gde smo i šta je ovo ili ono, uz komentar „niste skoro ovim putem išli“. Tiho, diskretno, jedno je vreme razgovarala sa poverljivom ispisnicom, i mada nisam prisluškivala, ipak tema mi je bila prepoznatljiva, a posebno po dodatnoj gestikulaciji, razgovor je bio o tome kako su komšije koje su baš bile za one koji su bili, danas prvi protiv onih koji su nekoćbili kada su i oni bili.

E, kada se krene od Brčkog prema Tuzli, ima da se vidi ono što stalno gledamo, kuća li je, radnja li je, blešti i trešti, ne zna se čemu služi, napravljeno je za svaki slučaj i upotrebu, natpisi su stranski i to sve povezuje, a naselja su takozvana usputna naselja, iz koga se nekom ulicom načne grad, ali tu gde se načne tu se i završava.

Šta se radi noćom po Tuzli, planiraju se Jugoslovenske studije, Studije Jugoslavije koje se imaju i slušati i gledati i kretati. Pa se i mi po Tuzli krećemo, peripatetička škola sa povremenim sedanjem. Koliko se u Tuzli gradi, spavam u prekrasnom stanu, sa velikim kupatilom, kolege Damira Arsenijevića, sve je novo, sa prozora pogled u raznolike nove zgrade i kuće. Nisam baš u potpunosti razumela koja energija, proizvodnja, čini osnovu života u ovim novim zdanjima, puno ljudi radi u inostranstvu, oni koji su otišli u toku rata, danas šalju, no ipak zamajac gradnje je veći od objašnjena.

I gradski trg je u rekonstrukciji, čujem da će biti veliki, zahvat je ozbiljan, jer je deo grada, radom rudnika, potonuo znatno pre nego što se zaratilo. U dugom luku puta ka gradskom trgu, čitavom dužinom žene Srebrenice na zajedničkom užetu nose jastučnice sa ispisanim imenima svojih najdražih, jastučnice za jastuke na koje imenovani nikada neće položiti glavu.

Tada uvek mislim šta da radim, gde da stanem, šta je prilično, šta se ne sme uzurpirati, ali vezilje jastuka, nositeljke najstrašnije sudbine, znaju svedoke, pa zovu da se pored njih stane. Tako stojimo na tuzlanskom trgu, oko česme, u podne, jedanaestog maja, na Dan Bosne.

Sunce je, dan je bistar, tišina je, sve je, jastučnice se lagano njišu na vetru, kućni sto i krevet su prazni, istorija je puna ko šipak, ono što je bilo bliže je od stvarnosti, mozak se usijava, pokušava da domisli, pokušava da izazove prisustvo, jastučnica glavu da pridrži, jadno ljudsko biće, čudesno ljudsko biće osvešćuje u sekundi ontološko i političko.

I svako na tuzlanskom trgu zna o čemu je reč.

Koje je mesto zločina i koje je mesto ljubavi.

Vraćamo se iz Tuzle, auto vozi Milica Tomić, Branimir StojanovićTrša sedi pozadi. Vruće je i žedni smo. Trša pita – Da li se ti sećaš?

Ne, ja se uopšte ne sećam, ja se sada na putu od Tuzle u Beograd, vozim putem od Rovinja do Pule, idemo na filmski festival u Pulu, daje se „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića, fiću vozi Mića Tomić, glumac i fenomen, Mića Tomić, Miličin otac, a Milica, mala Milica, ali većvisoka, drži se za naša sedišta i priča, priča, dok Mica skuplja za vožnju neophodne delove automobila, po podu, gde stigne, važno je da mi idemo. Kroz Istru.