U predstavi „Gospođa Olga“ Milutina Bojića, „u potrazi za konačnom verzijom“, u dramaturškoj rekonstrukciji i režiji Zlatka Pakovića, na premijeri 7. maja. 2010, a onda i na reprizama u CZKD, nastupio je prof. dr Vojin Dimitrijević. Radilo se, naime, o upadu stvarnosti u predstavu, ili predstave u stvarnost, te su ciljani akteri takvoga obrta i istovremeno finala predstave u obliku večitog slavlja slave i svega što sa tim ide, bili Predrag Koraksić Koraks u ulozi sveštenika, koji ima da sveti kolač, njegove pomoćnice u tom činu Milice Tomić, te Branimira Stojanovića. Za ulogu glavnog gosta izbor je pao na Vojina Dimitrijevića.

Trajali su pregovori, sastanci, indikacije, pripreme, lepo je Vojin sve slušao, na probe je dolazio, na najmanje kašnjenje zvali smo Branku Dimitrijević, da proverimo, da pitamo. Moram da priznam da je u podsvesti „kucalo“ pitanje da li će odustati, da se neće slučajno predomisliti. Ni govora. Sklopili smo i dogovor da će sledećom prilikom Vojin imati mnogo veću ulogu, da će biti na sceni sve vreme buduće predstave. Slutim da je to bio nastavak „u živo“ njegove uloge u kultnom „Kino oku“, emisijama koje su bile javni prostor, a ne servis čitave jedne epohe.

U raznim ulogama je Dimitrijević nastupao u CZKD-u , bio je učesnik mnogih razgovora o ljudskim pravima, i politici, promoter knjiga… To je ono što se vidi, međutim, ono što se na prvi pogled ne vidi, a znači suštinu jednoga koncepta, ili jedne kulturne politike, jeste „davanje tona“, ili, bolje rečeno, zadavanje osveštene razine – predlozima, dolascima, razgovorima i komentarima. To je način na koji se jedna sredina kontinuirano intelektualizira, čini zahtevnijom, autorefleksivnijom i kritičkom, istovremeno. Hocu da kažem, sve institucije i zajednice u kojima je Dimitrijević boravio nesrećne su na različite načine, a one u koje nije nikada više zalazio srećne su na potpuno identičan način, u njima je“ jednakost iskupljena po cenu jednoličnosti.

U filmu „Filadelfija“ Džonatana Demija, vrhunski advokat otpušten zbog ejdsa na pitanje advokata odbrane, zašto je odabrao da se bavi pravom, odgovara „Ja volim pravo“. I istovremeno operu „Anre Senije“ i Mariju Kalas, božanstvo koje silazi na zemlju, i koje jeste ljubav i koje ispunjava nadom. U pitanju je „prosvetljenje“, a ne samo egzaktna nauka, pravo, i umetnost, a ne veština, opera. Iza kojih stoji tvorac, a to je čovek. Endrju Beket, advokat: „Volim zakon najviše zato što s vremena na vreme, ne tako često, ali ponekad, budete deo pravde koja se ispuni.“

Deo pravde koja se ispuni. Nije nikakvo čudo, a čuda dolaze od ljudi, da je Vojin Dimitrijević uticao na generacije pravnika, ali isto tako i na čitav kulturni i produktivni pogon naše ljudske zajednice. Koja je imala smisla da bude sastavljena od pojedinaca sa smislom da jedni druge čuju, ma šta bila njihova uža preokupacija, a u nastojanju da misle celinu.

„Dobrodošli, deco, jeste li sigurni na kom je nivou naša bezbedonosna kultura“, Dimitrijevićeve su reči na kraju predstave „Gospođa Olga“, na slavi. „Znam da se na slavu ne poziva. Ali došlo je vreme da se postave kontrole, da nam se nije uvukao neki LGBT, da nam se nije uvukao neki komunista, da nam se nije uvukao neki Arnautin, ili neki Slovenac. Deco, počastite se, pomirite se i ne bacajte pare“.

A onda se svetlo gasi, kao na Petričićevom crtežu.