David izrasta u Golijata

Ili, što reče jedan moj brkati prijatelj – u Srbiji je vazda ili „svadba“ (pesma i pištolji) ili „sahrana“ (plač i sveće), ređe neko normalno stanje između. Što se mene tiče, basket teren je dovoljno bogata trpeza za sreću, trebalo bi izbegavati sladunjavi kičeraj, preteranu upotrebu žute i, osobito, ljubičaste boje, Njegoša i umiranje… Jer, po tom rezonu, pred spektakl sa Makabijem u Areni može neko posegnuti za govorom majora Gavrilovića braniocima Beograda, recimo. Posebno je u pisanim medijima prisutna amaterska epika, pa i esejistika, tako da vidimo kako je „pobeđen zakon verovatnoće“ i slične aksiomske novotarije. Zapao mi je za oko deo teksta pred utakmicu sa Barsom, koji moram podeliti sa vama: „…Neka nadrealizam Katalonca Dalija i Andalužanina Pikasa ovoga puta nadvlada neprikosnovenog modernistu Gaudija, Barseloninog domaćina. Neka društvo osam najjačih evropskih timova primi one koji su hrabrim, uspravnim stavom punim mnogima neobjašnjivog samopouzdanja to najviše zaslužili…“ Jako, nema šta.

A Partizan nas kolektivno navikava na uspeh, što je dobro i nadasve lekovito u moru ružnih životnih vesti. Trećim rednim učešćem u četvrtfinalu Evrolige pokazuje da je dostigao zavidan sistemski, klupski nivo basketa u dužem vremenskom periodu, ono što je našim ekipama nedostajalo svih ovih decenija. Iskrene čestitke i naklon do zemlje s moje strane, momcima i Dušku Vujoševiću pre svega, uz želje da se prelepa košarkaška saga nastavi i protiv Makabija. Naime, podatak da crno-beli funkcionišu kvalitetno na svim nivoima i protiv najjačih već četvrtu godinu za redom, stavlja ih protiv izraelskog šampiona ne u položaj Davida protiv Golijata, već, po meni, u rolu ravnopravnog takmaca koji trku na 400 metara startuje sekundu kasnije od uvaženog rivala. Ili, ako hoćete matematički, 55:45 odsto na Makabi. A, naš šampion je znao da stigne i mnogo veće procentualne razlike. S obzirom na to da su ovih godina retko putovali u Pariz, pošto tamo nema naočitih košarkaških rivala, naročito ne početkom maja kada je „pokretni praznik“ najlepši, možda… Poslednje kolo drugog kruga Evrolige donelo je rezultatsko iznenađenje pobedom Makabija (posle minus 16) nad madridskim Realom, časnu igru i fer-plej pobedu Panatinaikosa i Željka Obradovića nad gradskim rivalom Marusijem, još jedan čudan meč gde je reč „fer-plej“ blago rečeno suvišna i… Partizan je odigrao istovetnu utakmicu kao i sa Panatinaikosom nedavno u Beogradu, čak se i brojčano rezultat razlikuje samo u dva poena manje data od strane srpskog šampiona. Opet je, kao što sam napomenuo u prošloj kolumni, odlučio šut za tri poena. Dok je Barsa gađala ukoso 1 od 7 prvo poluvreme, bilo je pristojnih 36:30, kad su namestili nišanske sprave (9 od 17 za tri), a crno-beli nepotrebno ubrzali igru ulazeći u komotni ritam protivnika, kraj se nadzirao… Sad, poljski Prokom je, uz Partizan, napravio najveći pozitivni iskorak, Španija je neprikosnovena sa tri predstavnika, Italije ni klupski nema na košarkaškoj mapi Evrope. Dalje, rezonujem da su CSKA i Olimpijakos bliži polufinalu nego Makabi, ali sam jedan od retkih koji duel Barselona – Real proglašava najneizvesnijim. Mislim da ovaj (peto)meč ne rešava prednost domaćeg terena niti bolja trenutna forma Barselone, a kamoli pređašnji susreti rivala, nego i niz drugih detalja, a kao trener znam da se nikako ne sme potceniti značaj sitnica…

U sferu radosti, svakako, spada i ulazak FMP-a iz Železnika u osam najboljih u Evročelendž kupu, jer je to jedini način da se „panteri“ dokopaju zavidnijeg takmičenja u Evrokupu, gde su prethodnih sezona ostavili dubok trag. Za uspeh protiv nemačkog Getingena, osim barem jedne pobede na gostovanju, što su ovi dečaci u dosadašnjem delu sezone retko činili, biće potrebna doza sreće, više raspoloženih igrača i – barem deo fanatizma i pristupa svakoj utakmici kao što to imaju košarkaši crno-belih, na primer. Jer, tri sezone su i previše da jedan tim iz perspektivnog preraste u trofejni, a ne da ostane samo lepa mlada za udaju kojoj nijedan prosac nije po meri.

U domen doze tuge, pomenute na početku kolumne, spada i (očekivani) poraz Crvene zvezde od Gran Kanarije. Svoj prolazak u osam izabranih u Kupu kupova crveno-beli su ispustili iz kontrole sa dva vezana poraza u Beogradu, od Turk Telekova i Nimburka, novog člana NLB lige. Da, prema Marfijevom zakonu, stvari zaista imaju tendenciju da idu od lošeg ka gorem, barem kad je Zvezda u pitanju, pokazala je i povreda pleja Tejlora i rastanak sa njim, uz more problema u i oko uprave. No, samo svi zajedno, jer porodica crveno-belih je baš mnogoljudna, moraju da se u tišini izbore sa problemima…

Reč „strepnja“ odnosi se na teško zdravstveno stanje trenera Novog Sada Nemanje Danilovića i njegovog igrača Nenada Grozdanića, koji su teško stradali u saobraćajnoj nesreći. Obojica vode svoju najtežu bitku i nadam se da će pobediti. U mislima se vraćam u 1988. godinu, kada sam iz Vlasenice, tada kao super nadarenog sedamnaestogodišnjaka, doveo Nemanju u B ligaša Kolubaru iz Lazarevca. Osećao sam zračenje pozitivne energije, jednu neiskvarenu dušu, jednog večitog dečaka koji je na pragu da dobru igračku karijeru zameni još boljom trenerskom. Srećno, obojici…