Ipak, to je premalo da se prikriju vidljive slabosti domaćeg košarke: višegodišnji neplanski rad na svim nivoima; skromna obučenost mladih, talentovanih igrača, posebno nedostatak kreativnosti momaka na bekovskim pozicijama, pa je svima jasno zašto poslednjih godina stranci igraju na tim mestima; skraćenje sezone na osam meseci; samoinicijativom „gazda“ klubova, tako da se treneri i igrači četiri meseca ne mešaju preterano u svoj posao; sve sporija, beskrvna igra bez kontranapada i asova sa atipičnim potezima koji dižu (s razlogom malobrojnu) publiku na noge; na delu je „pešačka“ košarka, na snagu, prekid i opstrukciju igre, na mali broj poena, jer samo u tom načinu tehničko-taktički inferiorniji tim može da pobedi; baca se prašina javnosti u oči isturanjem u prvi plan postojećih problema, kao što su nedostatak finansija (nikad ih na ovim prostorima i nije bilo dovoljno), uslova za rad (a sala je više nego pre trideset godina, ne manje); sve veći broj povređenih igrača postaje alibi za poraz, a ne briga; izfabrikovane su maštovite „teorije zavere“; posebno bajkovite su konferencije za štampu trenera, gde se manje priča o košarci a više o struji, grejanju, strankama, taštama, ulaznicama, književnosti, prošlosti; novinari svih medija napadaju se verbalno, a da se ne bi imenovali istinski krivci – udara se po sudijama (verbalno i bukvalno) i tako dalje…

Još jedan poraz Partizana u Evroligi na gostovanju Lijetvos Ritasu (78:56) iznosi na videlo neke od nabrojanih problema. Ako ostavim po strani sopstveno mišljenje da je ovo bila jedna od „ružnijih“ igara crno-belih u poslednjih osam sezona, ostaje podatak da je posle četiri utakmice Partizan, po efikasnosti, sa oko 66 datih koševa po meču tek na 21. mestu Evrolige, a da atinski Olimpijakos, koji je najefikasniji, ubacuje čak 33 koša više u proseku. Ne raduje saznanje da je u drugom poluvremenu naš prvak postigao preskromnih 17 poena, kao ni činjenica da tim često rezultatski pada na kraju meča, što može da znači da će se raditi i na boljoj fizičkoj spremi. Sa već isticanim Mekejlebom i Marićem, premalo da se nešto više uradi protiv Litvanaca, čiji sastav iz uljudnosti ne smem, pojedinačnim kvalitetom, da stavim ispred Partizanovog. No, sledi potrebna dvonedeljna pauza u ovom takmičenju i žestok rad, jer upravo je trener Vujošević najjezgrovitije opisao scenski nastup svojih pulena – izvinjenjem vernim navijačima! Preostalih šest utakmica, ali sa hrabrijom, bržom i raznovrsnijom igrom, pogotovo spoljnih igrača, može da bude dovoljno za ulazak u drugi krug.

U NLB nadmetanju došlo je do očekivane stabilizacije rezultata vršačkog Hemofarma, koji je po kvalitetu barem ravan Partizanu. Crvena zvezda se kompletirala i živnula važnom pobedom nad Širokim, dok FMP sa trenerom Vladom Đurovićem i povratnikom Brankom Cvetkovićem tek traži igru koja bi ih povela ka gornjem delu tabele. Međutim, stidljivo naglašavana opasnost da u regionalnom takmičenju iduće sezone imamo jedva tri predstavnika, postaje bolna stvarnost. Do trenutka pisanja ovog teksta pet naših predstavnika odigrali su 32 utakmice, uz skroman učinak od 13 pobeda i 19 poraza. Ono što ne ide u prilog je i podatak da smo se sa timovima iz Hrvatske sastajali deset puta, uz samo dva trijumfa! Od osam pobeda, klubovi naših suseda četiri puta su slavili na gostovanju, što, da uprostim, govori da ćemo vrlo verovatno naredne sezone imati tri, a Hrvatska četiri predstavnika u NLB ligi. U daljem razmišljanju, ne smem ni da zamislim kakva će nervoza nastati u domaćoj Superligi za samo tri mesta, jer bilo je bukvalno svega i kad smo se borili za pet pozicija… Reći će neko da je tek odigrano sedam kola, da se štošta može preobratiti na našu vodenicu. Slažem se, uz dve „sitnice“. Prva je da svi sastavi, izuzev Radničkog, igraju slabije nego lane, a druga, moj lični utisak, da ne žele svi klubovi i košarkaške strukture da imamo četiri predstavnika!

Najzad, u Evrokupu, čiji je start predviđen za osam dana, umesto dosadašnja tri imamo dva predstavnika (Hemofarm i Zvezdu; FMP posle niza godina i velikih uspeha mora da se zadovolji Evročelendž takmičenjem) i ne bih voleo da nam se taj broj, zbog loših rezultata, još umanji. Radovao bih se da se ovaj crni scenario ne ostvari, da se pretvori u ružičasti. Ali, ako tako i bude, ostaju brojni problemi naše obolele košarke, koje neko mora da počne da rešava. Bolest liči na hronični grip, samo da nije svinjski! Predlog za ozdravljenje: najbolje da svak počne sa čišćenjem u svojoj kući i matičnom dvorištu…