Novi tandem ili…

Prvo, koliko ja poznajem gospodina Ivkovića, on spada u grupu ljudi koji – ili kontroliše sve u Savezu (od čelnih ljudi, trenera, svih kategorija takmičenja, ostalih /ne/bitnih tokova svega i svačega) ili – nije tu, otišao je „samo tetki da odnese lek“! Ovo, što su za njega, čini se, predviđali neki košarkaški poslanici – da tri meseca godišnje vodi „repu“ i da se za ostalo ne pita – ne pije vodu, piši propalo…

Drugo, kad je video da će se oformiti rukovodeći sastav od lepeze likova sa kojima on neće da rabota, ili misli da se ne može postići uspeh – ostavka, kao grom iz vedra neba. Sad, tu se desio pikantniji deo priče, kao po onoj narodnoj – „ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka ostavi trag“, ili tako nekako. Odmah se samoreklamiralo nekoliko istinskih ili trenera u pokušaju, poluvirtuelnih, koji su treneri jednu od deset godina – što sa blaćenjem selektora, što sa autoreklamom o svojim silnim kvalifikacijama i uspesima, što kombinovano – malo ga hvalim, malo i ja vredim itd. Medijski je prodefilovala silesija igrača, navijača, pedofila i ostalih osvedočenih perverznjaka, koji najbolje (šok terapijom?) deluju u „kriznim vremenima“. Bilo je tu i kandidatura za predsednika Saveza, što logičnih što smehotresnih, a najviše je bilo individua koje nisu shvatile – šta se tu u stvari dešava?

Treće, grupa bivših asova, na čelu sa Predragom Danilovićem, dokonala je (ili im je neko „nacrtao“) da treba ponovo razgovarati sa Ivkovićem, ali da pre toga mora izaći sa svojim kandidatom za čelnog čoveka srpske košarkašice, koji može finansijski i organizaciono pomoći bolesniku sa obe amputirane noge, koji može vratiti selektora (a prvo dugove prema njemu), pomiriti uzavrele strasti i sve ostalo. Svi su, po obelodanjivanju imena gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, potrčali da se slože, da se vidi ko među prvima daje podršku i slično. Privatno, nisam da se politika, što je slučaj bar poslednjih dvadesetak godina, „detaljno“ meša u sport, kuvanje, hortikulturu ili veštačku oplodnju, ali pošto sam gospodina Đilasa odavno video na košarkaškoj utakmici (prvi put, ako me sećanje ne vara, marta 2002. godine u Smederevu), pošto po nekim fotkama vidim da igra basket, da mu desni horog leži, pošto je radio, očigledno, fizičko i bavio se sportom, pošto zna problematiku i ima moć da neke stvari istera na čistinu, pošto simpatiše Crvenu zvezdu (i samim tim može da je vrati iz kliničke smrti koja predugo traje) – potpuno sam siguran da za skoro pokojnu firmu Srbija-Basket nema drugog leka (apoteka) osim gospodina Đilasa…

Četvrto, a to je već budućnost, nije sporno da će novi predsednik biti izabran u najkraćem mogućem roku, a ostajem pri ranije iznetom mišljenju da će Dušan Ivković i dalje biti selektor. Pretpostavljam da će neke nove snage, da ne kažem „sveža krv“, sa modernijim viđenjem košarke, ali bez enormne količine klubaštva i interesa za svoj džep, a sa nešto više brige za košarku kao igru (Danilović, Divac, Paspalj, Tomašević, Berić, Bodiroga…) – preuzeti dizgine srpskog trofejnog sporta…

Priča oko predsednika i selektora ostavljena je da se krčka kao podvarak, na slaboj vatri, a sve oči bile su uprte u derbi, ako se TO može tako nazvati, Crvena zvezda – Partizan. Ne zbog kvaliteta košarke ili nečeg novog – već zbog očekivanja da će neko nekog tu da „pusti“. Normalno, od toga nije bilo ništa i sad čaršija čeka neku novu priliku (možda Hemofarm-Zvezda?) za „nameštaljku“… I tako, godine idu, dokoni spletkare i ništa u košarci ne privređuju, sami sebe kvalifikuju kao važne face koje znaju sve, a u stvari „duplo golo“: malo je onih koji su igrali, bili treneri od ugleda, funkcioneri koji se pitaju, sponzori sa poštenim namerama, ili samo dobronamerni, pismeni novinari… Ali, od gena (srpskog verbalnog blata) ne može se pobeći…

Taman kad sam završavao kolumnu, stiže mi usmena odluka FMP-a (po dvojici gabaritnih kurira, normalno) da prekidamo saradnju, odnosno da sam dobio otkaz i da mogu na biro rada! Tako mi i treba, kad sam oko nove godine predvideo nekolicini kolega isti scenario, ili – kako reče moj komšija Njofra – „dođe maca na vratanca“. Sad, iskreno, veoma sam zadovoljan urađenim u proteklih 14 meseci, imao sam privilegiju da radim sa divnim momcima i korektnim saradnicima. A to, što sam loše procenio karakter dvojice ljudi – ide na moju dušu i ne zatamnjuje sve lepo. Da ne koristim ove redove u privatne svrhe, na kraju samo još jedna poučna Njofrina rečenica: „budalama ne treba dati šansu, sigurno će je iskoristiti“…