Ponovo radi super cirkus

A drugo – zato što sa FMP-om i lično moram učestvovati u tom „putujućem cirkusu“. Sad, za ovo drugo sam sam kriv, što sam čačkao mečku i poželeo u životu da budem baš košarkaški trener, pored toliko normalnih zanimanja (korektni pekar, mirni kondukter na prigradskim linijama, prilježni vaspitač u vrtiću, prodavac zeleniša na pijaci Zeleni venac i slično), dok mi se ovo prvo čini neizbežno, iako već viđeno… Kad smo već kod NLB lige, koja je poslednjih dvadesetak dana privukla veliku medijsku pažnju, ali ne zbog kvaliteta igara, već zbog nesloge naših klubova i gaženja svih usmenih i pismenih dogovora, po principu „puj pike ne važi“, razmišljam ovako: košarkaški gledano, NLB liga je opravdala svoje postojanje. Jer, za napredak mladih igrača uvek je bolje igrati protiv jačih klubova, a nadam se da se svi slažemo sa tim da je naša liga vidno slabija i sa pet NLB timova, od sadašnje regionalne. Da ponovim, od dvanaestorice srebrnih dečaka iz Poljske, samo kapiten Nenad Krstić nije igrao na Jadranu! Iskreno, zaista se treba izboriti, recimo, za ravnopravnost naših kada je u pitanju vlasnička deoba, komesar koji delegira sudije i slično. Treba ostvariti najavljenu prohodnost ka Evroligi, povećati novčane nagrade za prve četiri ekipe, ustaliti ligu na 14 klubova… Kako praviti domaću profesionalnu ligu kad se jedva sastavlja kraj s krajem, kad većina domaćih klubova nije igračima isplatila više od tri stipendije, kad gazde klubova sve češće prave ugovore na sedam meseci, kao da porodice trenera i igrača preostalih pet meseci ne treba da jedu i žive, kad u većini timova caruje prevara uprave a nerad trenera i igrača. Ili, kad sam već zapeo, da stvari postavimo ovako: prošlog vikenda završena je Košarkaška liga Srbije i za Super ligu su se više nego zasluženo plasirali čačanski Borac i pančevački Tamiš, dok je treći učesnik određen jučerašnjim susretom između valjevskog Metalca i Beograda. Nažalost, ove redove pišem pre pomenute utakmice, tako da samo mogu da pretpostavim da je domaćin u blagoj prednosti. Dobro je što klubovi iz Srbije, van prestonice, polako jačaju i dižu glavu. Ali, od pomenuta četiri kluba samo Borac ima omladince u Jedinstvenoj juniorskoj ligi, što znači da se Tamiš, Metalac i Beograd (a isto je sa Proleterom, Slogom, Mašincem, Napretkom, Ergonomom…) pre mogu nazvati trenutno jakim timovima, nego dugoročno snažnim klubovima! Dalje, već vidim nastavak sezone: tri učesnika Super lige produžuju sa radom i igrama barem do juna meseca, a od preostalih 11 učesnika dobre dve trećine se raspušta do daljeg (čitaj do sredine septembra) i stavlja katanac na salu za treninge, a bogami i na kasicu sa parama, koju gazde sve ređe otključavaju, tako da je katanac korodirao. Konačno, ko će da gleda te utakmice, koji će biti kvalitet i posećenost? Nemojte mi samo reći da će biti puno kad gostuje Partizan, jer je u bilo kom gradu Evrope dvorana prebukirana kad dolazi naš šampion. Naravno da će Pionir biti malo do mestimično šupljikavo popunjen bilo ko da gostuje, pa više ni na Sloga – Mašinac nema gužve. Konačno, šta ćemo sa hladnim halama, sa onim terenima koji za iduću sezonu nikako neće moći da „navuku“ minimalne dimenzije od 28 sa 15 metara? I tako dalje i tome slično… Dakle, ko tu prodaje rog za sveću? Ili, što je omiljena uzrečica jednog od mojih preostalih prijatelja, ne iz Beograda, normalno, pošto je tu košarkaško prijateljstvo davno sahranjeno, „ako je Stana luda nije Mitar šašav“…

Svejedno, ako sumirano učešće naših u regionu, dolazimo do poznatih podataka: Partizan i Hemofarm će se boriti u F-4, što znači da ćemo ih iduće sezone gledati u Evropi, a vrlo moguće i u finalu domaćeg prvenstva, negde krajem juna, kad sunce bude zalazilo u 21 sat!? Kragujevački Radnički, ponajviše zahvaljujući Miroslavu Nikoliću, premašio je sva očekivanja, pobedivši takve timove kao što su Cibona, Hemofarm (oba puta), Crvena zvezda… Zaista se može reći da ovaj sastav predstavlja osveženje na siromašnoj basket sceni. Na kraju, Crvena zvezda, koja prvo treba da otkupi uramljeni grb kluba, samo nekim čudom u vidu specijalne pozivnice može videti Evropu, a dosadašnji deo sezone ne može dobiti neku veću ocenu. Kao, ako ćemo pošteno, ni moj FMP, koji je sa 10 pobeda u NLB ligi ponovio prošlogodišnji neuspeh, a prohodnost ka Evrokupu traži se u mečevima četvrtfinala sa Nemačkim Getingenom u Evročelendžu i, eventualno, dalje ka polufinalu…

Konačno, Kragujevac je, vikenda koji je za nama, bio uspešni domaćin drugog specijalističkog kampa za mlade, jedne od ideja selektora Dušana Ivkovića. Treneri i igrači mogli su, kao goste i demonstratore, ponovo da vide i čuju neke od naših proslavljenih asova: Sašu Danilovića, Žarka Paspalja, Zorana Sretenovića i Vladu Divca. Raspravljalo se, na širem planu, o trenutnom stanju u mlađim kategorijama, koje ne može da dobije neku zapaženiju ulogu. Ako bih morao ukratko da opišem uzroke bolesti, moram da kažem da je to, pre svega, nerad nas trenera (prvo kvantitetom, a do ocene kvaliteta i ne stižemo), kao i nezainteresovanost igrača da se maksimalno posvete košarci, da mnogo više treniraju i pređu prag bola, da ožive reč „entuzijazam“. Ili, kao što reče jedan naš poznati trener: Pre dvadesetak godina momcima sam samo objašnjavao kako, taktički gledano, treba da igramo da pobedimo protivnika, a danas ih prvo ubeđujem i motivišem da treba da se bore, pa tek posle toga pričam o taktici… Ali, ne treba sve tako crno i pesimistički gledati, tako da ja, istine radi, ovu kolumnu završavam činjenicom sa kampa u Kragujevcu, a to je da sam video tri-četiri biserno talentovana dečaka. Naravno, ne bih o imenima, da roditelji, menadžeri i ini alavi na pare ne pokvare decu…