I dalje navija za crno-bele, samo je njihovu basket filozofiju “trči i pucaj“ prilagodio u “sedi i pijuckaj“, a utakmice prati sa 3D IMT naočarima za zavarivanje. Kune se da simpatiše i crveno-bele, ali se pita: jesu li Janković i Jovanović jedan igrač, da li je Kešelj našao novi klub i koji, razmišlja li Pero Antić o penziji i kolika će mu biti PIO osnovica? Posebno ga zanima da li je istina da se u ovoj lepoj igri sa velikom loptom nakupilo više spodoba sa mentOlnim nego mentAlnim sklopom? Umesto očiglednih odgovora, usvojio sam njegovu ideju za sentencu kolumnice – “nevolja sa siledžijama je što su najgori kada ih ne diraš“, mada je i moj egzaktni predlog bio korektan – “gospođo, gazite me u praznom autobusu“…

Uozbiljiću, ako neko misli da prethodni pasus nosi samo elemente humora. Jedan pogled na tabelu ABA ligeštula ume da bude lekovit: posle osam kola (više od trećine, 36 odsto pređenog puta) Budućnost ima poraz od Igokee u gostima, ali i pobede nad Cedevitom u Podgorici i Crvenom zvezdom u Železniku, što će reći da igraju najbolje i imaju preglednu situaciju do kraja marta. Zvezda ima dva, Cedevita i Partizan po tri poraza, tu iz prikrajka preti FMP sa polovičnim učinkom. Šest timova ima skor 3-5, a poslednji MZT samo dve pobede. E sad, i za proboj u polufinale potrebna je “pomoć prijatelja“, kao na kvizu, još više za izbegavanje poslednjeg, dvanaestog mesta. Bojim se da će tu pomoć najteže naći makedonski predstavnik…

Iako sam (pre)dugo u basketu, neki detalji nisu mi jasni. Recimo, kako pojedini igrači CZ “raznose“ raskošnom igrom u ABA ligici Partizan, MZT ili FMP, a između tih mečeva, u “Ligi ĐB“, protiv Brose Bamberga u praznoj Areni (popunjenost cirka 27 odsto), ili Unikahe u gostima – nema ih nigde kao domaćeg belog luka, kriju se, zamuckuju. Da li je do znanja i iskustva (i zašto nije), trenera (još manje), šuterskog dana, testosteronske forme, ne znam već čega… Drugo, pune su novine kako strani igrači u praktično svim klubovima regionalne lige nose igru, postižu više od pola a “troše“ oko dve trećine šuteva i slično. Mene više brine što na poziciji pleja, kreatora, duše, pokretača svakog tima – u srpskim klubovima uglavnom (osim FMP-a) igraju gostujući momci, na privremenom radu u Srbiji. Kako doći do naslednika Teodosića, Markovića ili Jovića (najmlađi će na kraju sezone imati dvadeset osam leta), kad potencijalni naslednici zbog obilja mečeva ne treniraju najbolje, minute dobijaju na malu, plastičnu, kafenu kašičicu, a kad je poznato da vanserijskog pleja nema bez krvavog rada barem sedam godina, u trouglu kolektivni – individualni trening – utakmice…

Sad, imao bih još da guslam, ali je dosta za ovu sredu. Ako pojedinci nisu uhvatili nit kolumnice u uvodu i razradi, pomoći ću im u zaključku: uglavnom sam pisao o prijateljstvu, testisima i znanju…