Preciznije, treća medalja u nizu srpskih mlađanih košarkaških selekcija, samim tim i treća kolumnica krcata optimizmom, lepotom, nadom. Posle zlata juniora, srebra juniorki, stigla je i bronza kadeta. Popularni “klipersi“ (nadimak iz milošte dobili po prezimenu svog kouča), drugom pobedom nad selekcijom Hrvatske svrstali su se na treću poziciju u Evropi u rangu dečaka rođenih 2001. godine i mlađih. Pre nego što ih pobliže predstavim, evo nekoliko fleševa sa nadmetanja u Podgorici. Prvih pet mesta zauzele su reprezentacije Francuske, Crne Gore, Srbije, Hrvatske i Turske i tako izborile učešće naredne godine na prvenstvu sveta u Argentini, za dečake od sedamnaest godina. Drugo, Francuska je još jednom potvrdila decenijsku premoć u mlađim kategorijama (retko ne budu u četiri najbolja tima), pre svega što su to sistemski rešili (trenerski kadar, model igre i treninga, takmičenja, naravno i finansije), većina ostalih koristi model “kako bude“, “neće valjda“, odnosno od godine do godine. Treće, tri sastava su sa eks-Ju košarkaških prostora, što govori o najezdi talenata iz ovog areala, ali i o “nedostatku“ sistema, odnosno postojanosti, istrajnosti. Peto, u vezi sa načinom takmičenja, odnosno činjenicom da posle prve sesije po grupama – svih šesnaest timova idu dalje, u osminu finala: gospodo iz FIBA-e, nigde nema nadmetanja da posle prvog nivoa niko ne ispadne, nema svrhe dvaput se boriti za isto, jer se već sad znaju učesnici A kadetske divizije za naredno leto, zašto bi igrali po grupama da to još jednom potvrde? No, FIBA ima i krupnijih, “egzistencijalnih“ problema, pre svega jer se ponaša kao ocvala lepotica koju je pregazilo vreme…

Radni naslov kolumnice dao je komšija NJofra – “ko tebe kriškom somuna, ti njega okrajkom proje“, a moj predlog bio je sličan – “ko tebe svastikom, ti njega strinom“. Elem, bronzane kadete činili su: Stevan Karapandžić (Partizan), Lazar Vasić (Crvena zvezda), Marko Andrić (Banjica), Lazar Živanović (Crvena zvezda), Aleksa Marković (Zemun), Stefan Agoč (Vojvodina), Đorđe Pažin (Italija), Aleksandar Langović (Mega), Marko Pavićević (Vizura), Nemanja Popović (Vizura), Dušan Tanasković (Partizan) i Novak Mišković (Mega), nabrajam od bekovskih ka centarskim pozicijama. Stručni štab umešno je predvodio Slobodan Klipa, a pomagali su mu Zoran Vraneš, Bojan Simanić i Radivoj Mandić. Još jednom čestitke svima, uz (ne)vesela zapažanja: tim su nosili Pažin (igra i za seniore u svom klubu), Karapandžić i Langović; “beogradizaciju“ do bola čini čak deset reprezentativaca; opet vidim neka poznata prezimena, genski “zadojena“ košarkom, da ne detaljišem, što je dobro…

Dakle, ima nešto što monasi, ili stariji ljudi zovu “punoća vremena“, a što se katkad događa, kad se steknu paramenti. To je ovog leta u Srbiji na delu – ženski i muški basket u usponu, da ne kažem u vrhu Evrope, na svim nivoima. Osim nadarenih devojčica i dečaka, potreban je iskusan trenerski kadar. Tri medalje mlađih pripadaju i Vladi Jovanoviću, Milošu Pavloviću i Slobi Klipi, koučima koji su dosta trofeja pobrali i sa seniorima, da ne govorimo o Saši Đorđeviću i Stevanu Karadžiću. Naravno, potpora potpredsednika Saveza nije izostala u kvalitetnom radu, kako u ženskom (Ana Joković sa saradnicima), tako i u muškom segmentu (Igor Rakočević, Vlada Kuzmanović). Još jednom čestitke, uz nadu da će i treći potpredsednik Saveza, Dušan Projović, zadužen za takmičenja, moći jednog dana da kaže kako smo uredili i taj segment (osim već sad odličnog basketa 3×3), kako smo i tu “na francuskom putu“. Za sada imam samo jedno da kažem – ne lipši magarče do zelene trave…

Navedenu “punoću vremena“ trebali bi uskoro, na prvenstvu Evrope (31. avgust – 17. septembar, Turska, Rumunija, Finska i Izrael) da zaokruže izabranici Aleksandra Đorđevića, a došao je i neveseo čas za mene, da izustim koju i o seniorima. Nerado pišem o tome, zato što je to niz očekivanja, nedoumica, otkaza i povreda, čudnih događanja na nivou kontinenta. Evo nekih glavolomki. Prvo, od dvadeset pet momaka sa prvobitnog spiska došli smo do četrnaest prezimena (sa rovitim Nedovićem), a da nijednog od jedanaest “otpalih“ nije selektor precrtao – odustali sami, povrede, NBA “preča posla“ i slično. Drugo, u kom god sastavu da izađemo, sigurno smo u grupici zemalja za zlato, kako zbog snage pojedinaca naraslih u jak tim, tako i zbog sličnih problema koje imaju ostale repe. Treće, pedantni statističari nabrojali su do sada pedesetak odličnih igrača koji neće nastupiti za svoje selekcije, kako zbog najavljene “penzije“ (Parker, Spanulis, Zizis, Gortat, naš Stefan Marković), tako i zbog lepeze razloga, a nisam siguran da evidentne povrede dominiraju (Teodosić, Jokić, Bjelica, Žižić, Hezonja, Fernandez, Ibaka, Ljulj, Mirotić, Batum, Galinari, Iljasova, Ašik, Kanter, Veseli, Zoran Dragić, Adetokumbo…). Četvrto, evidentno je da većina ima “preporuku“ NBA klubova da ne igra, što ja tumačim na svoj način, kao (peto) – početak realizacije Evrolige kao dela NBA takmičenja, preko firme EKA, odnosno Đordi Bartomeua, samim tim (šesto) eutanaziju FIBA-e, koja se baš mnogo i ne opire tome. Kome nije jasno – kontinentalna državna i nacionalna prvenstva lagano idu u “večna lovišta“, zaborav, FIBA je već umrla, ali im niko to nije saopštio u zvaničnoj formi. Pogledajte sled poteza: NBA, Evroliga i Evrokup ne puštaju igrače i trenere da igraju za svoje nacionalne repe ni sad, kamo li u kvalifikacionim “prozorima“ tokom sezone. Evroliga od oktobra 2018. godine sigurno ide na osamnaest, godinu-dve zatim na dvadeset učesnika. Pravila se prilagođavaju američkim: “prvi korak“, ubrzo trajanje utakmice osam minuta duže, uporedo širi teren zbog trojki i tako redom, do učešća prva četiri evropska tima, recimo, u nekom početnom NBA plej-ofu, da ne idem tako daleko sa “urokljivim“ predviđanjima…

Nastaviće se, uz udarničku, akcijašku pesmicu: “mene mala moli/ da spavamo goli/ a ja neću/ bojim se umreću“…