Foto: Predrag MitićA tanka je i uteha da će u postkoronarno doba sve da se reši onlajn. Pogotovo neće unutrašnje teskobe.
Teskoba je prava tegoba i mi ovde duže smo u tom ambijentu, od vremena kad se nije uviđalo da se svet već svodi na ostatke, a to nismo ni primećivali.
Pre petnaestak godina, talentovana devojka – sada već naučnica – upravo kad je s odlikom diplomirala, zahvalila se na ponuđenom poslu u ovoj redakciji.
Obrazloženje je bilo za pamćenje i dugo sećanje: hvala na ponudi, ali u ovoj zemlji nema nikakvih uslova da se bavim onim što mene zanima, niti se uopšte zna za naučne oblasti kojim bih se bavila.
I otišla je, tamo na strani završila je ono čega ovde nije bilo ni na vidiku, znanja prenosi mlađima na tamošnjim univerzitetima.
Ali, ima jedan tegoban detalj koji se ne zapisuje u CV. Odabrana je jednom sa dve koleginice za neki projekat u Parizu. Ali, kao žiteljka (ovde još stanuje živalj) Srbije koja nije u EU, nije mogla da dobije i stipendiju za boravak i život poput njenih EU-koleginica.
Otišla je, ipak, njene solidarne koleginice sabrale su svoje, podelile na troje, a na stan je primile kao cimerku – u ovdašnjem studendomskom životu – ilegalku. Projekat je uspeo!
Povodom odliva mladih mozgova, ispovrćemo razne argumente, ima često žala zbog toga što smo ih školovalia oni pobegoše i neće da se vraćaju.
Da pomognu zemlji, a u zemlji praJimo uslove ne za njih, nego za one koji će kako kaže moh drug Paković biti sluge bogataša.
Da ne širim, slučaj moje mlade prijateljice, razorno pobija svu poznatu argumentaciju o problemu odliva, posebno o vapajima što odoše, a što se ne vrate.
Da se vrati u zemlju gde nema nauke koju bi studirala, koja je nedostojna EU-ropskog okruženja do mere da ne nože da se kandiduje za neku stipendiju, da doučava kao cimerka-ilegalac, zapravo kao – apatrid.
A da bi, ili je, istovremeno bar intelektualni apatrid i u teskobi sopstvene zemlje.
Ovih dana razgovaram sa, ili slušam priče o našoj decišto su se upravo masovno našla u opisanoj situaciji.
Nekoliko meseci pošto smo specijalnim vladinim avionima i drugim prevozima vraćali mlade i sredovečne legalne i gastarbajtere na crno i – kako vlasti jednom rekoše preko njih oko 400 hiljada uvozili zarazu da je naš divni zdravstveni sistem, produkt zlatnog doba – pucao od njih.
Sada na hiljade ovih najtalentovanijih mladih je u riziku da bude otpušten ili već jeste, njihove sposobnosti im garantjuda bi onlajn na konkursima možda i mogli da dobiju druge poslove, drugde.
Ali kako stići tamo.
Oni sada mogu da budu samo tamo gde su, s poslom ili bez njega.
Ili ovde. Kao dvostruki apatridi.
Možda bi se to lako sredilo da nismo već u svetu u kome još putuju samo bogatuni koji mogu da proizvedu i raseju bacile, oni koji mogu da proizvedu vakcine, da kupuju ostrva, da prave rasadnike trave koja nije zelena nego u boji i pritom fluoroscira… nastaviće se…
Istovremeno kad i gornji tekst, objavljen je i članak pod nazivom “Ne razmišljam o povratku u Srbiju“ studentkinje arhitekture iz Novoga Sada. Članak je samo jeda iz serije u Danasu u kojima mladi ljudi objašnjavaju razloge za odlazak iz Srbije i razloge zašto se u Srbiju neće vratiti. Izdvajam deo jedne rečenice iz članka: “Ono što Austrija može da mi ponudi a što Srbija ne može…“. Razumljivo je, mada ne i pohgalno, da većina mladih ljudi odlaze tamo gde im se više nudi, ali je interesantno da Danas ne objavljuje članke o mladima koji bi nešto ponudili svojoj zemlji. A verovatno i takvih ima. Danas kao da uživa u odlasku mladih ljudi u svet. Da se razumemo. Mladi treba da odlaze, stiču znanja, zarade pare, ali valjda neko treba i da se vrati. Radi ravnoteže, bilo bi lepo da Danas organizje i neku seriju članaka sa ljudima koji su duže vreme u inostranstvu. Da vidimo iskustva i tih ljudi, ljudi u zrelom dobu, kada ih je prošla mladalačka omamljenost šarenilom zapada, kada se sretnu sa problemima dece u tinejdžerskim godinama, kada shvate da je za većinu njih zapadni san ipak bio san, kada starost zakuca na njihova vrata i kada se svode životni bilansi.
Ne bih da budem u duhu tvog pseudonima, pa cu samo reci da je cak i poluostvareni ili neostvareni zapadni san mnogima prihvatljivija opcija od blagodeti „zlatnog doba“ na brdovitom Balkanu,
Standard u zemljama Zapada napravili su ljudi koji nisu zapalili u beli svet jureći za zlatnim teletom – izuzimam Amere jer je to specifičan slučaj.
Da Srbiju, počevši od 90-te, nije napustililo toliko ljudi, i te kako bi danas postojala kritčna masa potrebna da se izvedu željene reforme.
Slazem se, naravno.