Avgustovski sneg

Kaže devojče da i posle čišćenja i usled padanja novog na pojedinim putnim pravcima (sad se ne kaže put, nego tako!) dolazi do pojave – KOLOVOZNOG SNEGA.

Prvo mi pade na pamet zahebancija: kako li ga zovu eksperti u Hrvatskoj, pošto bi ovo bio avgustovski sneg, mada njihovi jezičari umeju da budu i oprezni – nikad nisam čuo da je Oktobarska revolucija – listopadna.

Kad je već obnarodovana ta nova, nezgodna vrsta snega, odnosno malo do umereno nezgrapan naziv u godinama kad se brkaju i nestaju godišnja doba, čini mi se da bi bilo zgodno podsetiti na stare vrste od kojih nekih već nema, nestaju i iz prirode i iz govora.

Ostaju samo uspomene i na te snegove i na to kako su krštavane.

Najlepši mi je bio onaj pahuljasti što kad padne na vunenu rukavicu pokaže sve raskošne zvezdice i sazvežđanca od koji je sačinjena manja ili veća pahuljica.

U hladna predvečerja i jutra znao je da pada i praškasti i brašnasti sneg koji je na tlu kad je došlo do pojave formiranja snežnog pokrivača, postajao šuštav ili škripav pod nogama.

Pod naletima vetra i taj praškasti na zajapurenim obrazima doživljavali smo kao da je igličasti, a ponekad je i bez vetra padao i takav.

Doletali su često na zemlju i surogati, ima ih i sada, susnežica prošarana kišnim kapima, ali i slična joj lapavica, krupne razmekšane pahulje, neki sad kažu krpe, koje se brzo tope i najbrže prave blatnjavi sneg.

Lapavica se pre otapanja lepi za odeću i tek sad kad ovo pišem osetih vezu: za čičak, ovde u ovom selu kaže se – lapak.

Nikad nisam čuo da se neko očičkao, ali da se ulapčio, jesam.

Zrnasti sneg posle kiša, naizmeničnog topljenja i mraza znao je da bude na tlu, ali ponekad je takav i padao.

Sredinom i krajem februara na južnim padinama brda pod suncem koje ga je dobrano otopilo ostajala su na žutoj travi ostrvca tog zrnevlja, odlična za rastresite grudve kojim smo izigravali ili partizane i Nemce ili kauboje i Indijance.

A ledenjajke su se pravile od onog mokrog snega dužim stiskanjem u promrzlim šakama i znale su da budu opasne po lice i okolne prozore.

Slični zrnastom su cigančići, za koje ne znam da li su isto što i babini jarci.

Za sneg koji ne pada iz oblaka, nego se na mrazu tvori od isparenja, u rodnom kraju kažu ljutavina, a od jedne stare Kruševljanke čuo sam da kaže – od ljutine.

Možda je tako i u rečniku.

Pokorasti sneg bi se stvorio posle ledenih i manje ledenih kiša i mraznih noći i pokorica je kadgod bila tako tvrda da su deca mogla hodati po njoj bez propadanja.

Kad sloj omekša, bilo je snega za urolavanje u velike grudve za Sneška i tvrđave, a za pećine i skrovišta bio je odličan onaj čistački, natrpani pored staza ponekad i do dva metra.

Raonički kraj puteva znao je da se stvrdne, i kao tabla je prikazivao prljavštinu sa puta kojim su ga šljiskali točkovi.

Pod suncem krajem zime sneg se topio, a posle mraznih noći za dalje topljenje pojavljivao se u formi snežnog leda.

Većine takvih snegova nema, a i pomešali su se kao jezici u Vavilonu.