Dopuna o pokojnima

Ne, ovo nije nekrolog, nego… Prošlog petka u ovom listu pročitao sam kratku FoNetovu vest o smrti kolege Mirka Klarina.

Nije sledećih dana bilo nekog in memoriama. Očito je za to bilo potrebno da među živim kolegama ima više „danasovskih veterana“ koji znaju da ima nekih niti ili gena koji Klarina povezuju sa pedigreom ovog lista.

Posebno preko „Naše Borbe“, koja u vesti pak nije ni pomenuta, a iz koje je deo „emigrirao“ u neizvesnost osnivanja Danasa. Tu ima još kolega koji to znaju, ali je baš možda zbog toga ovaj pedigre preskočen budući da se Klarin u čudnom rivalstvu dva lista više svrstao na stranu onog iz kog smo emigrirali.

Uprkos tome, ne treba da se zaboravi ona dublja pedigriranost – počeci u naprednoj (pu, pu, nije to sadašnja napr/e/dnost!) omladinskoj štampi – uredništvo u beogradskom „Susretu“, potom saradnja i uredništvo rubrike „Svet“ u „Omladinskim novinama“ … A znamo da je dobar deo „početnika“ u tim listovima do kraja karijere ostao na strani demokratičnosti, modernosti, novinarskog profesionalizma.

I – pominjanje „Omladinskih“, veza je sa drugim – ne, ovo nije nekrolog, nego… – odnedavno pokojnikom za čiju smrt nisam čuo (mogao čuti, jer sam se iz mentalnohigijenskih razloga odrekao flerta sa „starom damom“ srpskog žurnalizma gde bih mogao eventualno da vidim čitulju). Ime je, sadašnjosti možda nepoznato, svakako nezaslužno malo poznato – veliki čovek u kulturi, umetnosti, politici – časno je bilo znati ga – Eduard Ile.

Pre koji da davao sam intervju mladoj koleginici za praktičan rad iz novinarstva na „mom“ fakultetu, FPN, Bgd. Imala je i „memoarska pitanja“ i tad pomenem druga, a gospodina Eduarda, uz opasku „joj, ne znam da li je među živima…“. A kad proverih – žalost!( https://operatheatremadlenianum.com/eduard-ille).

A inače, poslednji put, ima tome više od deset godina, sa njim sam i razgovarao o nekoj ideji tu, u Zemunu u operi/pozorištu Madlenijanum gde je postpenziono bio savetnik za programe.
Osim onog što se vidi ako se otvori gornji link, Ile je bio, kao izvršni sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (tim I. Stambolića) – ranih osamdesetih, mislim duže od jednog mandata predsednik Izdavačkog saveta „Omladinskih“/ „NON-a“, jednim periodom mog glavnourednikovanja u tom, nisam neskroman, naprotiv – naprednom (pu, pu, nije to sadašnja napr/e/dnost!) omladinskom glasilu.

Poznavanje iz kulturnodruštvenopolitičke javnosti i poznanstvo iz ovog saveta začinjeno je i jednom ličnom „lokalpartiotskom“ činjenicom. Eduard Ile je odrastao (ratno odrastanje, plus ime i prezime!) u susednom u odnosu na selo gde okrenut „Bugarskoj na Zapadu“ kucam ove redove – Rgotini. Kao kroz san se sećam, a možda je san i bio, da mi je to on lično rekao, jednom prilikom kad me sticajem okolnosti častio vožnjom od zavičaja do Beograda. A jesam od njega lično čuo.

U intervjuu mladoj koleginici ime sam mu pomenuo objašnjavajući joj ulogu izdavačkih saveta, tada u društvu i obrazlažući svoju tezu da nije u to vreme bilo, baš kako im se sada pune uši – totalno totalitarno, jednoumno, dogmatsko. Eduard Ile, kao poslenik i predsednik Saveta, kao tolerantan i demokratičan čovek bio je izrazit primer da se dokaže ta teza. (Nastavlja se…)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.