Foto: Predrag Mitić

Ovaj je na „međuseoskom“ putu. Tu sam pre pedesetak godina video prvu saobraćajnu nesreću sa – stručno – „smrtnim ishodom“. Tu je, takođe davno, moj imenjak i kućni prijatelj vešto „provukao“ (prigradsko-školski) autobus sa manjom štetom i bez ljudskih žrtava. A bilo je tu i žrtava koje nisam poznavao, viđam im „priručne“ spomenike kraj pruge…

I sad, čuje se kloparanje voza izdaleka, pa glasno preko mosta nad Borskom rekom na kome je nekoliko meštana i mojih poznanika poginulo ili izvršilo samoubistva. Međutim, mašinovođa tog jadnog samohodnog putničkog vagona ne usporavajući „svirnuo“ je na svega dvadesetak metara od prelaza.

Nije davno bila tragedija kod Doljevca i potom neljudsko pogađanje: biće rampe, neće biti, naredićemo im da uspore i svirnu na vreme… Još skorije su bila (i u toku) ona iskliznuća „otrovnih cisterni“, zapravo na istoj pruzi koja od Niša vodi ćef ti ka Prahovu, ćef ti ka Boru. (Raskrsnica je baš u ovom selu.)

Zanimljivo, od svih „epiteta“ što se lepe na sve ovo, pa i moj prelazak „rampe“ – nepažnja, nemar, neodgovornost, sirotinja, zapuštenost, neobičenost – najsnažnije mi se nameće DOTRAJALOST. To je baš zadesilo ovu prugu na kojoj lete cisterne upravo kad industrija u Boru i Prahovu oživljava. Došao joj dotraj, kaže se u ovim krajevima, a nema u rečniku. Građena početkom prošlog veka, remontovana je na vreme u vreme kad se još vodilo računa da se spreči dotraj. Svake vrste.

Dakle, pojam dotrajalosti u našoj situaciji izdiže se iznad primene na materijalne stvari. Važi za sve, kao što se u tome može naći i izgovor za sve. Dotrajala je, kad smo kod pruga, i ona ka Novom Sadu i dalje (do OrBanovine) što je sad zadugo zatvorena. Ali su radovi na njoj više puta svečano otvarani i započinjani… Tako da smo zaboravili, „došlo je do dotrajalosti zdrave pameti“ da je ruski kredit sa sve penalima za njenu gradnju potpisan pre više od deset godina, ali ne beše tad spremnih planova. Zbog dotrajalosti sistema, dotrajalosti funkcionalnih vlada, cipova, instituta…

Videli smo ovde gomilu primera dotrajalosti i onog što je započeto pa napušteno, opisivao sam „tugu vikendica“ širom Srbije što su dokaz one „dabogda imao, pa nemao“ i koje se, eno, ruše i prorastaju pavitištima i kiselim drvetom, a da nikad nisu završene. Pa sve do beogradske Slavije čiji je remont usled ekspresne dotrajalosti započeo, i još traje, od momenta svečanog otvaranja.

Nemojte, molim vas, da ove primere doživljavate isključivo bukvalno, kad kažemo dotrajala đubretara, ne mislimo samo na gradsku čistoću. Dotrajala je i država, jer se ne bori protiv dotrajalosti. Dotrajao je i odnos prema smenama vlasti – rasklimatane su i kocke koje su „oni ranije“ postavljali, ne baš tako brzo kao na Slaviji. Odlično za izgovore i prepucavanja.

Dotrajali su i moral, školstvo, železničarstvo… Zato onaj na pruzi nije „svirno“ na vreme. Dotrajala mu – profesionalnost, ili nije bilo učitelja da ga poduče, jer je i njima dotrajala…