Foto: Predrag Mitić

Kao da kani reći da je u drugim sportovima to dopustivije, da bi manja frka bila da nije na rivi, te da je normalnije da nije bilo po danu. Sve to je tipično za naše „apsurdistane“ koje ne amnestira ni činjenica da su neki od njih članovi EU.

No, zabavimo li se o „zlu domaćemu“ što reče Njegoš, eto u Kruševcu, napad na mlade Afrikance, fudbalere Napretka dogodio se po „Plenkovićevoj meri“ – pridveče, po mraku. Ali, kud pomenuh Njegoša!? Ne samo zbog toga što su ovakva divljaštva i napadi po stereotipima i predrasudama prirodnija za 19. vek, nego i zbog odbrane jednog od vaterpolista. Sijaset prozivki je dobio jer je za spas glave izvikivao, da je Crnogorac. Ko da u Crnoj Gori nije bilo i četnika i „ćetnika“ – visi negde u pozadini tih komentara.

Razmenjene su i diplomatske note i još na desEtine gluposti, odbrana svoga i svojih napadom na druge… Pa i nesrazmera u publicitetu: deo razumne srpske javnosti smatra(o je) da je više kritike zaslužio „kruševački slučaj“.

Ne pratim sport (delom i zato što je postao ovakav da ga ovo što se dešava zakonomerno prati i što je prošlo vreme sportista „plemenitih intelektualaca“) ali najpozitivniji junak ovde je trener kruševačkog tima. Podsetio je da se sve desilo u gradu nasilja u kome se ništa ne preduzima ni kad se „čoveku štanglom razbije glava“ ( pa makar se taj čovek zvao B. S. – prim B. A.), pohvalio je dobrotu tih afričkih momaka posebno tog Ibrahima kome je, reče „DUŠA najviše stradala“ (bravo!).

Ali najjasniju ocenu, posebno ovdašnjeg mentaliteta (tu uključujem i „desplitovani“ Split) izrekao je rečima da su ti momci „iz zemalja koje gledamo ispod oka, a došli su u goru zemlju.“ Da, ovo je loša zemlja, gora od onih  na koje često gledamo nadmeno i među kojima smo često na „mernim listama“ stepena korupcije, nasilja, demokratije, novinarskih i drugih sloboda, pravnog sistema. Džaba nam duing biznis lista – trener je u pravu, gori smo od mnogih…

Paradoksalno, to kakvi smo može da se meri i onim što je u kruševačkom slučaju isticano kao krunski dokaz da je Ibrahim dobar momak (tome ni trener, doduše, nije odoleo). Ističe se, naime, da je bio toliko omiljen da mu je publika često skandirala „Ibro, Srbine.“ Tužan je to dokaz, ako ne i najgori. Jer proističe iz ničim nepotkrepljenog uverenja da je samo biti Srbin već dovoljno da bude sinonim za plemenit, najbolji, najsposobniji. Otuda niz „Putine, Srbine“, „Trampe, Srbine“, „Ibro, Srbine“ …Ne moraš se pitati kakav je neko čovek, ako je Srbin.

Ali, to se forsira, Zar se već na rang zvanične parole ne penje „Aco, Srbine“, pa evo i agitatori po mitinzima forsiraju privedene da to izvikuju. A taj poklič iz istog je legla iz koga gamižu i „lomitelji ljudskih duša“.