Kap po kap

Neće nas voda napuštati kap po kap

ona već nestala slap po slap!

Vidim povremeno na teveu spotove jedne ekološke kampanje pa ima i gde lepa gospođa eureka/ški saopštava kako dok pere zube više ne pušta vodu da stalno teče.

Lep primer u maniru one pouke da je i malo mnogo kad se nakupi, da u svakoj promeni na bolje krenemo od svog primera i svog dvorišta, ovde slavine i lavaboa.

Kad mnogo nas tako kap po kap, mlaz po mlaz, curak po curak štedimo dragocenu tečnost, mnogo ćemo i uštedeti.

Pritom, mora da se ima u vidu da je ovo ipak zabluda, iako korisna.

A (kolektivno)psihološki nešto poput onog kad se radujemo košavi što će da raznese magle i otrove nad nama.

A gde će ih odneti, pa i u vasionu da ih otera nije dobro, što vidimo tek kad nam beli veš požuti od peska koji je neka druga košava donela čak iz Sahare.

Sve je povezano, otrov neće nestati, samo će otići u neko drugo dvorište.

A voda nestaje kolikogod je štedeli na zubima i krajnja teza mi je, brže nego što mislimo – nestaće je.

Jer sve radimo u tom pravcu i smislu.

Sve je povezano, gospođa sa reklame, ako radi sa jabukama isto što i ja, na zubima je uštedela taman koliko, ako ne i manje, potroši(mo) perući jabuku.

Koja je po najsavremenijim agronaučnim pravilima prskana 25 puta.

A poslednji put – da pocrveni.

Ali, zašto se prska?

Zato što su prethodna ljudska nebriga prema prirodi i zagađenja počeli da provociraju bolesti, rednje, viruse, insekte da postaju sve snalažljiviji, da mutiraju i da traže sve novija sredstva i otrove za zaštitu.

Naravno, tome doprinosi i zaliivanje već ranije zagađenom vodom.

I onom od prethodno (o)pranog voća. Vidimo da je i ovaj koronavirus vispren, snalažljiv, razborit – što reče za jednu boljku pesnik Živorad Đorđević … al je boljka razborita, ne pušta je.

Za samo godinu dana preinačio se, postao delotvorniji. (Da ne pričam koliko sam na istim mestima u selu video novih buba, crva, insekata kakvih tu nikad nije bilo, kao što brojne vrste više ne viđam, pocrkali od pesticida.)

Vratimo se u kupatilo.

Za jedno ispiranje wc-šolje potroši se prosečno devet litara vode.

Ako je nužda obilna, poput sranja u kome evo već dugo živimo, treba povući još jednom, pa još jednom posle upotrebe četke.

I to je 27 litara pijaće, ne tehničke vode.

Kojoj, eno u Beogradu prete Karići da je zagade u Makiškom polju kao što je zagađuju bivši predsednik sa sinovima i komšije im na Savskom nasipu.

Jer sve je povezano.

S(a)vesni ekoložisti i eko-revolucionari brane reke Stare planine i okoline.

Odlično.

Ali te reke su, sećaju se neki, već upola manje no što su bile dok su još po livadama živeli skakavci kojih sve manje ima, a negde ih i nema.

Ne daju da se reke zatvaraju u cevi.

Ispravno.

Ali sve je povezano, mnogo vode je već u cevima, u radijatorima, kotlovima, kanalizaciji. Ne skakuće preko travki i kamenja. Ne isparava u lokalni oblak… (Ima još)