Kriza zaključaka

Na šta god pomislim ili vidim, može da se svede na isto. Kanda sve ide dođavola.

Evo ideja, ne foliram se, pisaću: o blesavosti vremenskih prognoza što govore kako je divan (za šetnju) prolećni dan u januaru, dok u emisijama za poljoprivrednike čujemo da je otežano bokorenje žita, pa samim tim i prinos; o dve žute kravate voditelja nacionalnih televizija od kojih je na jednu AV imao primedbu, kao i onoj zafrkanciji sa prilogom snimanja predsednikovih priprema – „oću mapu, neću mapu“ za raspisivanje izbora gde nije događaj potpisivanje, već „gnježđenje“ za slikanje, što je zaličilo na klice nekog „pokreta žutih kravata“ i zasad mlaku građansko-uredničko-kamermansku neposlušnost; o kritikama stvaranja kulta vođinog „lika i dela“ gde se nehotice gradi utisak da on ima i „lik“ i „delo“. Itd.

Dok ne pojačam zaključke, prigodno ponavljam manje poznate rasprave sa narodnim poslovicama iz „Tranzicijskih soneta“.

Pametniji popušta

Popuštasmo, popuštasmo… no nemaju mere, nikad za pojas da zadenu.

Sa naše strane uže je sve kraće, životi nam dogoreli do nokata.

I, iznad svega što je bilo i što se još može, razvili su maglenu koprenu, nema nam spasa ni izlaza. Od njene gustine ne razaznajemo vrata.

Oni – besni, naludničavi i oholi, mi – krotki, vični mirnom povlačenju, oguglali na laži, primorani na gloduckanje tanušne nade i sitnih koristi znamo da smo priterani uza zid, pa prosto uživamo u njinom tlačenju.

Kao menjamo se, a u krvi ostajemo isti. Pognuti čekamo da nas slisti ta bezobzirna karakondžula što se ljudskom trpeljivošću i strpljenjem hrani.

Blago nama, niščima, za uzmicanje i za pomirljivost od Tvorca obdarenim.

Naše će biti nepostojeće večno i blaženo carstvo u koje stupaju samo odabrani.

A njima će ostati samo ovo kratacko u kome živimo do ruba provalije saterani da se dovijaju tražeći nove i nove pametnjakoviće koji popuštaju i uzmiču izjednačene sa budalama koje se ne seju, nego same niču. I pride – drznima kliču.