Lapot, odijum, sajla…

Za koji se tvrdi da se izgubio još pre 19. veka, a nedokazano da se najduže zadržao na ovim, naročito jugoistočnim prostorima. A bio je i neki „genije“, što bi rekao AV, koji se pozivao na predanje i tvrdio da se poslednji slučaj negde u okolini Knjaževca desio čak „bliske“ 1936.

Znate šta je lapot?

To je ona nužda – a ne običaj, što se mu se zbog pratećih rituala pripisuje – iz oskudnih i teških vremena, nerodice kad se gladni, a neproduktivni stariji član(ovi) porodice, dogovorno, a često i na sopstvenom željom – osude na smrt.

Ritualnu. Odvedu se podalje od kuće u pratnji potomaka, sina, unuka – ko je već preostao od pogibija u čestim ratovima – stavi im se na glavu pogača i usmrte se ušicama sekire uz približno ove reči: „ne ubivamo te mi, nego ovaj lebac“.

A starost je po nekim podacima u tim krajevima i prilikama počinjala i pre 50. godine.

U ratnim sraženijima, sa mnogo ranjenih samo su „stručni“ nazivi drugačiji: „trijažom“, često brzom i odokativnom, određuju se „moribundi“, najteže povređeni za koje se PROCENJUJE da ne mogu da prežive, pa se leče, krpe, ili idu na amputaciju samo oni za koje se PROCENJUJE da imaju šanse. A u pretposlednja dva rata, znamo, najteži ranjenici ostavljeni na nemilost neprijateljima i prirodi.

Italija je prvo bagatelisala virus, pa je u špicu („piku“) ofanzive njegovih divizija, morala je da pravi „trijažu“ i da segregira zaražene. Uskraćeni za kvalitetniju negu i (ah!) respiratore ostajali su stariji poput onih što su u siromašnoj i „primitivnoj“ torlačiji i piroćaniji bili „viđeni za“ lapot.

U našem pred/vanrednom stanju – na krajnje protivrečan način – u socjalnoj klasifikaciji posebno su izdvojeni (potom i segregirani) penzioneri. Kao posebno osetjiv sloj, slabijih imunih svojstava, podložniji širenju zaraze jer su skloni, kako im se i inače zamera, nepotrebnom švrćkanju.

Kod proglašenja VSt sam AV je samilosno apelovao upravo na njihovu zaštitu. Ali, već sutradan u praksi, svuda gde se MORALO ići bilo je baš primetno da je umesto empatije i razumevanja za nuždu, ne za „švrćkanje“, klijao svojevrstan odijum prema sedoglavima, makar i ne bili „penzosi“.

(Dižem novac na automatu, ali sam menjao karticu, odem po keš, šefica u banci mi „snajiprigovara“ – čitavog jutra samo su penzioneri na ulici, dočim mladi PSG-ovac dodaje na TV „stvarno nisu realni“. Na šalteru saznam da mi je kartica gotova, ali mi niko nije javio. I moram po nju u drugu ekspozituru, možda po još jednu čašu prezira. Osećao sam se, a i neki moji prijatelji, kao da će početi da nas vataju – sajlama!) Ukratko, briga za starije imađaše poriv da ne postanu „moribundi“, ali primeri drskog prezira i nerazložnog nerazumevanja govore kao da bi ih radije na – lapot.

Virus, pak, ne gleda lične karte, bori se sa ljudima kao vrstom, a ne socijalnom kategorijom. Možda i u ime prirode! U dilemi da li se brani, ili napada – najtačnije je da traži puteve i prevozno sredstvo da preživi. A ljudi, kao vrsta (ne kao „penzosi“) su idealni jer se baš „švrćkaju“.