Foto: Predrag Mitić

Slično su mi se na znakovima približavali i udaljavali i veći gradovi (Paraćin, čini mi se) niz auto-put prema Nišu.

O tome sam hteo da pišem kao dokazu učvršćivanja sistema nasumičnosti baš u svemu…

Ali, kako posle pompeznog otvaranja „Miloša Velikog“, zapravo nastavka predizborne kampanje izgovoriti „auto-put“, a zaobići veličanje Ace Velikog preko Miloša. Velikog. Pogrešne kilometraže su sitnica prema tome. Mada…

Čitaoci shvataju metodologiju ove rubričice: uzme se neka sitnica, malo se izbrusi, i eto uveličavajućeg stakla za (oštriji) pogled na širu sliku. I po pravilu se dešavalo – ne samo za ove vlasti, bilo je ovih sočiva i ranije – u šta god se usmeri taj „durbin sitnice“ krupniji plan pokaže sličan sistem, metodologiju svog nastanka.

Ali sada, u šta god se usmeri sočivo, vidi se ne samo slična metodologija tvorbe „završnog kadra“, nego je on uvek isti. U šta god se pogleda, u konačnici se vidi Vučić. Aman…?

Srećom, sočivo može još da se oštri. Politički gledano problem (i građana i opozicije) je što se ono ne oštri, da se pogleda dalje, nego se sve okonča kukumavčenjem, analizom ili kritikom svakog od pojedinačnih „završnih kadrova“.

Kad je prilikom ranijih ne znam više ni kojih od „rafalnih“ vanrednih izbora započinjano, u Beogradu, mnogo radova na mnogo mesta, pa i na Trgu Slavija, u završnom kadru se najčešće videla slika – Ovaj/ovi izaziva/ju prometni kolaps. Meni se i tad činilo i napisah da to razvaljivanje da bi se gradilo, a na način razmažene i obesne dece vodi ka pomisli – da li će to umeti da sastave.

Slavija je pokazala da baš i ne umeju. Ali, dooštreno sočivo bi kazalo da su po istom sistemu „razvaljivanja da bi se gradilo“, destruirane i (sve) ionako još labave demokratske institucije. I, svi misle/mislimo da se sklapaju krivo i nakaradno, nedemokratski. A izbrusi li se sočivce, jasno je da se sklapaju po planu. Samo jednom i po volji jednog i da samo jednome i odgovaraju.

I hajde da tog „Miloša Velikog“ stavimo pod lupu, ali da je stalno dooštravamo. Jeste, nastavak kampanje, čak je izgovoren i slogan „brže, jače, bolje“, jeste samovolja i građenje kulta. Čak su i znakovi sa imenom „Veliki“ bili napravljeni a da se ne zna ni ko je ni kad odlučio o imenu. Jadac! Zna se! On! Zar nije sad izmislio i trasu (ima li je na prostornim planovima?) ipsilon račvastu za auto-put iznebuha. Ali, o nebesa, o čudesa i krstio ga je „Vožd Karađorđe“ i završiće se pred nepostojećom Čučuk Stanom, Hajduk Veljkom i Kapetan Mišom, a počeće i neki koji zahteva ime nekog ustanika, a možda i plus bosanskog vezira…

Gledam to, gledam završne i započete radove po Beogradu, još malo zašiljim durbin i vidim sliku vođe i Špera nad arhitektonskim planovima Germanije koje je ovaj drugi razrađivao po skicama onog prvog. To već liči na završni kadar.