Foto: Predrag Mitić

Istoga dana kad se na otvaranju prve stambene zgrade u Beogradu na vodi okupila gradska i republička elita – dakle glavni junaci priče koja sledi, na beogradskoj Autokomandi – imao sam doživljaj koji izaziva potištenost.

Na semaforu iz Ustaničke bilo je omanje jato dečaka i devojčica, ne starijih od šest-sedam godina. Prilično pristojno odeveni, čisti – nisu bili maskirani u onu jadnu decu koju roditelji koriste kao „alat za prošnju“. A ipak su prosili, kucajući na prozore automobila ili tražeći kroz već otvorene – „imaš nešto sitno“. Ako kažeš da nemaš, oni ti drsko poruče „idi u p…ku materinu!“ Nemaju obavezu da pamte da si im prošlog vikenda nešto udelio. Kad im pružiš siću, ne kažu – hvala, živ bio! (Utešno je to u odnosu na onog mog junaka koga godinama evociram u ovim tekstovima, što me umalo nije istukao pred Hramom pošto je procenio da sam mu nedovoljno pružio.)

E, to malo jato prosjačića na Autokomandi asociralo me na ono drugo jato na presecanju vrpce u Beogradu na vodi. Većina tamo okupljenih godinama najavljuje – te sad će, te sutra će – čuvenu pasarelu „Odavde donde“ koja treba da poveže beton-luku na Savi sa Kalemegdanom, a koju su celu ili samo ukrasnu skulpturu na njoj dizajnirali i uradili britanski i naš (sve upotrebljiviji) vajar – Ričard Dikon i Mrđan Bajić.

Poslednji put kad se o tome zvanično čulo nešto bilo je obraćanje Zorana Radojičića prilikom prihvatanja dužnosti gradonačelnika Beograda. U velike i prioritetne projekte koji će, kao što se i ranije pričalo „u narednom periodu“ ili „uskoro biti dovršeni“ pomenuta je i ta pasarela koju godinama prati baš taj rok „uskoro“.

Pomenuta je, ali ovo je tekst o onom što – nije pomenuto. Što se nikad po pravilu ne pominje. Što je tabu. Što se očito penje do religijski shvaćenog nepominjanja. Kad bi pominjanje bilo isto što i pominjanje Satane.

‘Ajde što niko od funkcionera to ne pominje, ali isto se ponašaju i mediji, pa i autori skulpture. Zato ova beleška na ovom mestu postaje – ekskluzivna vest. Ona glasi: donator ove pasarele je Delta fondacija.

Nije u dobrom maniru darodavaca, dobročinitelja, zadužbinara da se previše hvale onim što su poklonili otačatstvu. To bi pomalo bilo i – sramota. Ali, velika sramota i bezobrazluk je kad se s druge strane krije i ćuti o poklonu. Bezobrazna nezahvalnost. Ta ćutnja podseća na onu psovku na Autokomandi.

Pričam o tome sa jednim prijateljem koji je upućen u ćutanje o Deltinim donacijama i on mi saopštava još jednu „bajatu“,

od pre četiri godine, ali s obzirom na situaciju i sada aktuelnu vest. Isto se, kaže, desilo posle poplava u Obrenovcu. Tamo je Delta fondacija finansirala izgradnju čitave jedne ulice. Zna li to iko, i sme li da kaže?

Da se razumemo, nije ovo priča o ovoj fondaciji. Ovo je priča o našoj – situaciji.