Otrov u voć(njak)u 1Foto: Predrag Mitić

Valjda sam imao dvanaestak godina kad je moju baku rođak naučio da kalemi, a ona mene. Više voćaka smo uspešno kalemili, pa i dve jabuke za koje je iste neka nužda graditeljska naložila je da „bakina“ bude posečena, a „moja“ presađena baš ispred kuće.

Lepo je održavana i dobro rađala, bile su već godine kad „svaka voćka mora da se prska“, a u eri kad su počele da ugibaju pčele i da nestaju godišnja doba.

Ali s „agrotehnikom“ se nije preterivalo. Od nekog doba, devedesetih ili početkom ovog milenijuma – sad joj je više od 50 godina – njeni plodovi, i dalje obilni, počeli su da dobijaju neke pege, a ispod njih, srce ploda, da prožimaju tanki crno-smeđi „končići“. Bolest.

Da li staračka ili neka koja se crpe iz tla, iz vazduha, iz zagađenosti. Stručnjaci tome, svakako znaju ime. Ali, nije to tema.

Majstori improvizacije i „odokizma“, otac i ja, odlučimo da lečimo jabuku, podsečemo vrh stabla, ostavimo pojedine grane, a kad izbiju i nove mlade na nekoliko njih kalemimo još dve ili tri sorte. Kad su i te grane počele da rađaju svaka svoju sortu, jabuke su imale iste pege i „konce“ u srcu. Plodovi su upamtili sorte, ali je drvo upamtilo bolest.

O tome sam razmišljao ovih dana kad sam video jedan oveći porodični, ne komercijalni, voćnjak gde su vlasnici da bi uklonili korov i travu između redova sve to lepo oprskali teškim herbicidom. Šta li će da upamte te voćke kad im otrov stigne do korena? Inače, taj običaj, da se i trava ispred dvorišta tako prska da bi se obeskorovila, umesto da se kosi, širi se Srbijom sve više. Otrovom na zelenilo.

I sve to kad su mnogima u doba korone usta puna priče o pobuni prirode protiv humanoidnih zlostavljača.

Kad kažem da drvo pamti ne svrstavam se u one što tvrde da i biljke osećaju ili imaju dušu, mada i to valja uzeti u obzir bar kao meru zločina što ih čovek čini prirodi i sebi samom.

Ili je možda bolje citirati reči Dejana Atanackovića, multimedijskog umetnika, dobitnika Ninove nagrade za 2017, profesora u Firenci, povodom šetnji životinja ulicama ove drevnosti prethodnih nedelja.

„A kad smo malo stali odmah se pokazalo koliko ovaj svet bez nas, ili sa nama ućutanima, živi bolje, a samim tim koliko bismo i mi mogli bolje da živimo ako bismo malo promenili navike. Bilo bi pametnije od stvaranja privida normalnosti da smo smogli snage da malo analiziramo prednosti ućutanih gradova i prirode koja oživi kada se mi smirimo, kao što su to činile lepe i radoznale šumske životinje koje su se prethodnih dana švrćkale Firencom i drugim gradovima. Sada smo ih ponovo oterali, a one su, uostalom, znale da je sve to privremeno i da od nas ne mogu da očekuju dugoročnu pamet.“

Fenomenalno, životinje (dodajem i biljke) od nas ne mogu da očekuju DUGOROČNU PAMET. No, prijatelj mi Dejan je u ovom mekan i pomirljiv. Slična vizija u mojim stihovima još sedamdesetih bila je – fatalistička:

Šume goje divljač za osvetu./ U misli se spuštaju lijane./ Sve u čudnom nekom zaokretu,/ živa bića zelenilo btane./ Pred zverima i pred sobom beže/ rastavljeni ljudi na komade. Začetnici divlje ravnoteže/ dok se slože oni se zavade.