Foto: Radenko Topalović U „Potrazi (traganju) za izgubljenim vremenom“ Marsel Prust ima i odeljak „Pronađeno vreme“. U celini, u njegovom slučaju, vreme nije izgubljeno. Ispunjeno je makar tim višetomnim delom, kao jedan od dokaza da se u stvaralaštvu vreme ne gubi. Ostaje, obogaćuje se i plovi unapred kroz sebe samo. A krajnje banalno rečeno – „blejanje“ kao pojam novih naraštaja je izgubljeno vreme, što sa glasanjem ovaca nije slučaj!
(Ne samo famozno „srpsko“) vreme privlači bogatstvo najrazlitijih pridevaka (da li je jasnije – epiteta!). Baš poput magneta koji se pretvara u „ježa“ od opiljaka privučenih u davnim uličnim prašinama pred kućom. Tako ono može da istekne, iscuri, po slici peščanog sata, prohuji, proleti… Kad mu se to desi u danu, nemaštoviti voditelji iseckaće ga na parčad, kriške, froncle, pa će reći da nam žele prijatan „ostatak dana“, kao izraz od kog se nekome smuči.
Ići ukorak s vremenom, često se koristi, ali se „na ovim prostorima“ („Ladno pivo“) ne vidi da to znači uklapati se blagovremeno, ili bar što usklađenije sa civilizacijom, sa modernošću. Neumitnost prolaznosti vremena najškakljivija je naša, ne njegova osobina. I naša zaokupljenost.
Nikad da ukačimo kad (nam) ono prolazi brzo, a kad sporo. Moj mi drugar Aca obrazlaže matematički: kaže, prosto je to. Kad smo mladi ono ide sporije, ako smo na četvrtini pretpostavljnog života, kraj one četvrte četvrtine čini se daleko i dani su (nam) duži.
A u četvrtoj četvrtini, naši podeoci u glavi se zgusnu, usitne i ima ih više na tom okraćalom lenjiru. „Nemam više vremena za hodočašća / naglo se smanjuje putanja do ušća / nemam kad da se osvrćemi i vraćam“… „nemam kad da razlažem na sastojke nebo, / vidim ga onakvo kakvo ga vide deca“. / (D. Maksimović)
I možda na nas, bar one koji su nešto čitali i pokušavali da poimaju svet oko sebe, u vezi sa prolaznošću najviše utiču mila, meka i nostalgična sećanja na prošlost (štagod to bilo!) i koračanje vremena („osluškujem hod vremena, san me blagom smrću nudi“ – BA) mere udaljenom mladošću („žal za mladost“).
To, zasad, izgleda najprihvatljivija, zamamna i obmanjujuća mera. Negdašnja mladost i detinjstvo – kao kod „baka Dese“- dugo su, i nastavljaju da budu, jedna od najčešćih mera „prolaznosti stvari“ (V. P. Dis).
Možda u ovom smislu nije najmudrije, ali mi se odavno veoma sviđa sledeća definicija Arsena Dedića (iz „Ne daj se, Ines“).
„Raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih / podataka naše mladosti / koja nas pred vlastitim očima vara, krade i napušta.“
Da, mladost nas vara, krade i napušta, poput vremena, „vlasnika“, „hazjajina“ svega našeg. (N. Savčić).
Ali, velika učestalost upotrebe („bolje“??!) prošlosti / detinjstava / mladosti moju malenkost je vazda terala da nađe neku toplu i rasplinjujuću zamenu za predmet tog „žala“. I smestio sam je u „geografiju“/ astronomiju. „Davni dečaci“ sopstvene prošlosti zato žive u „vreme juga“. Nipošto „nekad davno“ bio jedan…
„S tobom se vraćam u DANE JUGA
u vreme koje više nije moje
gde me već mrtvog kamenje poje
i gde živim samo kao tuga.“
(„Sedam padeža za tebe“, BA)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
