Reko deda!

Ali, kao što smo nekad učili npr. da je Sarajevski atentat bio povod, a ne uzrok Prvog svetskog rata, tako je i sad povod duhovita i dosta tačna opaska osnivača Delte, onomad u M. Jasikovi da Srbiji (i u poljoprivredi) nedostaje savremenih znanja. Jer dok svet(ska nauka) „već pravi šljivu koja će sama da šeta po stolu, ovde kod nas se radi kako reko deda!“

Ovo je najpre opomena za (svako) pogubno pogrešno i tvrdoglavo insistiranje na tradiciji, patrijarhalnosti, nemodernosti… U velikoj meri se slažem sa tim, koliko god znam da često mudrosti, pa i narodne nude naopake poruke, a mi im se divimo. Stotinama puta sam u selima čuo baš to, da je tako još deda radio i ništa ne treba menjati, iako ubrzo vidimo loše rezultate.

Problem ima i „šarolikiju“ dijalektiku. Iskustvo, istorijska publicistika i memoaristika, na (ne)prijatno iznenađenje kažu da je ovde bilo više nego što slutimo „deda“, koji su u svoje vreme pratili i proučavali dotadašnja svetska dostignuća u poljoprivredi. Prilježno, marljivo.

Ali, potom ih niko nije (na)sledio, baš kao što su se i marljivost, strpljivost, prilježnost izgubile i iz stvarnosti i iz rečnika. Ni moderna znanja ne mogu bez „tradicionalne“ marljivosti. Plus, ovde je jaka sklonost da se pametni i vredni ljudi (po selima) smatraju budalama. („Ti će me učiš!?“) Ili što kaže, a često to citiram moj drug Moma Đorgović – „Srbi neguju VRLINU NEZNANJA“. Sad je dodatno razvijaju tezom o ministrima sa osmoletkom.

Tokom ovog pisanja, setih se da imam i nešto gotovo o tome! Ako nova znanja shvatimo kao klin za izbijanje loše tradicije. Sledi tranzicioni sonet iz februara 2012.

Klin se klinom izbija

Pametno je to. I tačno. Ali se đavo u detaljima krije./

Taj za izbijanje mora biti i deblji i tvrđi, od jakog drveta./

I treba znatnija snaga da se on uklini, a onaj izbije./

Šta ako se i drugi zaglavi, pa počne više da smeta./

Još gore: vredi li uopšte dirati to klinje, klocne, tu vražju zaglavku?/

Ovde je i tako sve trulo, napuklo, potkajlovano do dna, u duši/

Pa ti nađi sad baš onaj klin što smeta u ovom opštem mraku,/

a da si siguran, pipneš li ga samo, da neće sve ovo da se uruši./

I od goreg još gore – ponestade nabijača iako je sve više cepanica./

U ovoj množini bestrudnih ljudi malo da ima i ko šta u nešto da zaglavi./

Sve nas snašlo: i suša i poplava i nizbrdica i nerodica, ponajviše bezljudica./

I, zamislite, nadamo se da će doći majstor-kvariša da sve to, i nas, popravi./

Uzalud, eno u talasima u dvorišta nahrupljuju sve sami majčini i kurvini sinovi./

A ni od onog što se međ njima iole izdvaja nema vajde – sve sami vrbovi klinovi.