Smeg i smog 1Foto: Predrag Mitić

Imam duži spisak, ali na početku ove, izdvojiću jedan nedavni izraz koji slobodno može da bude prvi na top-listi za čitavu lanjsku godinu.

Lansirala ga je poslanica Marinika Tepić u jednom „rafalu iz baražne vatre“ na nepodopštine vlasti.

Kaže – OTPRIZNAVANJE. Izrečen je u kontekstu da je jedan od arhipovlašćenih trgovaca naoružanjem, kome je, među ostalim, zabranjeno i „primirisavanje“ u SAD – tvrdi poslanica u bojkot-otkomandi Tepić – morao da donira silnu lovu. Sve da bi ministar Dačić mogao da daje mito onim zemljičicama za „otpriznavanje Kosova“.

Navikli da se kaže „povlačenje priznanja“, eto, dobismo kovanicu ne mnogo ekonomičniju po broju slova, očito po meri twiter-novogovora.

Tamo „zapratiti“ znači povezati se s nečijim nalogom a „otpratiti“ je – prestati da ga pratiš. Ovde ponavljam: ne mislim da su i za twiter-raskide i ljubavi to adekvatne reči.

Jezikloslovci/slovke imaju za sve ovo utešno uputstvo – govor, jezik će vremenom pokazati da li su neke nove reči upotrebljive, koliko su u duhu vremena i da li prate suštinu onog što treba da označe i objasne. Da li su „budućnosne“!?

Govor je čudo – i za tvorbu novih reči, ali i za korišćenje postojećih koje su potisnute ka zaboravu, pa češće nego što treba i pored postojećih prevodimo sa stranih jezika neke tobož nove – potrebna je inovativnost, mašta, svežina. I igra. I sam se igram, pa – ako prođe, prođe…

Nakon što sam smislio da se „analogan“ može reći i „sličnovetan“, onomad u jednom dopisivanja na viberu rekoh: ako sam JA sebičan, onda si TI tebičan.

Tada je ponegde, u Smederevu, npr, padala neka mešavina hladnoće pri tlu, magle, gadnih čestica i smoga.

Nekad su se pahulje iz ohlađene magle zvale LJUTAVINA/LJUTINA, ili se govorilo PADA OD LJUTINE.

U njema nije bilo ovih „modernih“ ADITIVA. Krstio sam to SMEG.

Posle sam proverio da je i reč smog nastala tako (od dim i magla, smoke & fog). U jutro pisanja ovog teksta napisah u nekoj poruci „hoću da te čujNem“, hoteći da kažem čuti nakratko. Mnogo mi se dopalo, ali proverom ustanovim da takvog glagola ima u rečniku. Nadam se, pak, da nema reči „smrtnja“ što mi je davno pala na pamet, sad je pišem kao dobru zamenu za „slutnju smrti“.

U mom rodnom kraju raskrsnica je – krstoputina – i baš mi se dopada. Deluje mnogo dublje od raskrsnice. Zamislite – „Balkan (Srbija) je krstoputina naroda“ – baš istorijski deluje.

Nasred ovih razmišljanja pročitam u Nedeljniku intervju sa dr Veselinom Vukotićem, rektorom Univerziteta Donja Gorica u Podgorici, autora, lansera, „propalog“ privatizacionog zakona Ante Markovića.

Gane me sećanje i posramim se što sam na „Veska“ retko pomišljao, a bio sam scenarista i dopola reditelj filmskog komentara tog zakona. Ali se obradujem rektrovoj svežini govora.

On izgovori par puta „budućnosni“ projekti.

Reč malo lomi jezik, ali ukazuje na važno: nijedna reč u dugom intervjuu nije ni nalik na uobičajena blebetanja, recimo političara o društvu, politici i ekonomiji.

Npr: budžet nije „SAMONADIMAJUĆA KESA KOJA SAMA PRAVI NOVAC“.

Ponavljam, mašta, inovativnost svežina, igra…