Foto: Predrag Mitić

Stanovništvo je nesposobno da bez ikakve zvanične podrške bilo šta smisleno preduzme, a i institucije su nemoćne pred njim. Više navikle nego prinuđene da jedna po jedna otaljavaju svoje nadležnosti i odgovornost prebacuju jedna na drugu.

Samo jedan čovek otima, preti, zastrašuje, pali i žari. Ne, ne, nije to Onaj. Na koga ste odmah pomislili. Reči „preti, zastrašuje, pali i žari“ nisu stilska figura, već stvarnost. Posebno ono pali i žari. I sve to u Valnišu, seocetu petnaestak kilometara od Babušnice, putem ka urnisanoj Zvonačkoj banji.

Ali, ako ste već pomislili na Onog – da to se događa u današnjoj, Vučićevoj i „vučićevski veličanoj“ Srbiji. Budimo pošteni, već toliko dugo traje da je bilo i u Tadićevoj Srbiji. A koreni su još u Miloševićevoj, ratnoj Srbiji koja „nije ratovala“, ali je trenirala bašibozuk ratovanju, pljačkama, otimanju, požarima, kombinacijama, kontroverznom biznismenstvu. Nekažnjeno, nekažnjivo i često u sprezi s onima što treba da kažnjavaju.

To je pedigre, bolje reći „predigra“ da se razume ono što Gradimir Milošević radi (u) svom rodnom selu Valniš. Koje je i moje rodno selo, pa sam interesujući se za slučaj o kome je Danas već pisao prošlog utorka obnovio i mnoge rodbinske veze. Ali, iznad svega saznao štošta što se zanemaruje u „procesuiranju“ ovog „nosioca“ na desetine krivičnih i prekršajnih prijava zbog zuluma koje čini susedima po povratku iz raznih i mutnih „pečalbi“.

Da, poštujem tzv. prezumpciju nevinosti, niko nije kriv dok nije dokazano ili presuđeno, ali baš to je ovde glavni apsurd. Mnoga dela od – više od deset paljevina zgrada, krađa, otimanja živine i sitne stoke naočigled vlasnika, prebijanje invalida, ubijanje pasa i bacanje leševa u bunare vlasnika – Milošević je i priznao. Za neka je privođen, saslušavan i kažnjavan. Ali, uprošćeno rečeno, zbir ustanovljenih i neistraženih zlodela i prekršaja jeste jedan veeeliki zločin, a zbir izrečenih kazni za pojedinačna krivična dela (neka krštena – prekršaji), razbijena na (spore i nedostižne procese) daleko je manji od toga. I prevedeno na praktičan goli život ne garantuje meštanima Valniša da će ubuduće biti sigurni, a kabadahija obuzdan i udaljen iz sela dovoljno dugo i daleko da ne bi činio, a činio je nedela „u povratu“.

Kad su se meštani žalili pre pet godina najvišim organima – A. V. za vakta njegovog premijerstva, MUP pravosudnom Ministarstvu i pitali šta se preduzelo i šta će se preduzimati od svih su dobijali odgovore da je sve – „predato dalje“. A G. M. se vraća i ponavlja dela – pa se i jedno nedavno „zvanično“ samoubistvo meštanina kome je prvo izgorela kuća, u selu ako ne Miloševiću, pripisuje – strahu od njega.

Mali Valniš je simbol posleonoratne Srbije – siromaštvo, nezaposlenost, pečalbarstvo, trbuh za kruhom… Trenutno broji 25 ostarelih i preplašenih meštana i nekoliko desetina nedaleko „migriralih“ koji zaziru da i nakratko dođu u svoje kuće… Ubrzana smrt (i ovog) sela!