Šnicla na vagi

Mogu i na onoj digitalnoj, da ne kažem Brnabićkinoj, gde pri stavljanju mesa cifre takođe igraju praveći manje ili veće iznose. I ne mora da se bude maštovit da se te promene prevedu na drhtaje one kazaljke.

E, sad ne znam koliko često dragi čitaoci ovih redova kupuju meso, da li u šniclama ili komadima, pa ni kakav je temperament njihovih mesara.

Ovaj moj od iskustva, iako u godinama, živa je vatra.

Kad meri, šnicle vešto baca na vagu, naročito one poslednje kad je blizu tražene mere.

I kod svakog ubaca ona kazaljka zatitra, a u trenutku kad šnicla baš padne kod svojih već isečenih drugarica, ona poskoči, kad god skoro do duple od tražene mere.

Ali, da sad vidimo važnije uloge šnicle u ovoj priči, zašto sam se uhvatio za nju? Mogu da budu razne, ali ovde me najviše zanima ona koju obožavaju statističari, sindikalci, idolopoklonici potrošačkih korpi, misionari Svetske organizacije za hranu… Svi oni što standard stanovništva, bogatstvo zemalja itd. mere potrošnjom raznih namirnica, naročito mesa.

Čini mi se, da ne proveravam, neko od potrošačkokorparoša onomad reče da je srpska norma u ovo zlatno doba za platinaste, zlatne i srebrne potrošačke korpe oko 400 grama mesečno za uzorak – familijicu.

Kad se ova dva aspekta – način merenja šnicle i njena uloga (zamalo da kažem u svetskoj revoluciji) u ustanovljavanju nivoa životnog standarda povežu, zamislimo šta se sve može izmeriti onom vagom.

Naročito na varljivoj titravosti kazaljke.

Kad mesar odrešito baci komad i kazaljka poleti na težu stranu, probudi neku nadu da će se kupiti ili dobiti više, vajkanje povodom neostvarive želje da može da se kupi mesa onoliko dokle je poludeli kantar poskočio, potom, suočavanje sa realnošću da može samo onoliko koliko se može, možda i nada da će se jednom u budućnosti (na sveti Nikad) moći da uzme onoliko dokle je kazaljka skočila…

Uprošćeno, ta kazaljka pokazuje najrazličitije raspone i nesklade između želja i mogućnosti.

Bogami, u društveno-političkom smislu možda i raspone i provalije između stvarnosti i – obećanja.

Obećanja i buđenja (lažne!?) nade.

Zar i naši političari, a ovi i Ovaj posebno ne mogu da se takođe mere ne samo poput tih šnicli na vagi, nego i šniclom standarda na vagi realnosti i obećanja?

Te velike, bombaste, beskrajno obećavajuće, toliko obećavajuće da se mogu meriti i merilima surove laži, zar sve to ne liči na ono energično bacanje šnicli na vagu. Još sloj po sloj obećanja, praćenih sličnim slojevima skokova na vagi.

Naročito kod najtaze bacanja, da ne kažem obraćanja naciji.

Posle ovih reči, lično, a vi kako hoćete, nikad više ne bih upotrebio sintagmu bacanje kosti, tu pseću metaforu za varanje ljudi obećanjima.

Bolje zvuče i sve opisuju te nadobudne, varljive šnicle.