Štirak (i Milo) 1Foto: Predrag Mitić

Mislio sam da su nestale iz okoline poput mnogih drugih kojih sad nigde nema, a bilo ih je posvuda. Cariće ne viđam uopšte, štiglica/ća (češljugara) nema uprkos tome što čička kojim su se rado hranili ima i previše. Možda je i on pesticidiran. Poslednji put sam za ovu pticu čuo u grotesknoj vesti da je gradonačelnik Leskovca šampion u odgajanju štiglića. I političke bahatosti.

Blagorida sam se retko i sećao, a kad jesam nestanak sam tumačio time što iz rane mladosti pamtim akcije pčelara na istrebljenju o čemu je i lokalna štampa izveštavala, jer je postajala, a sad i ona nestala kao i ptice. A i duplje su im bile na ušću Borske reke u Timok, a reka je s godinama postajala sve otrovnija, pa ih možda i zato ne beše, donedavno.

Inače, imam nevolje sa nazivima ptica, trava, cveća – nekima znam samo književna imena ako sam ih sretao tokom škole, nekima samo lokalna, iz mesta u kome sam živeo, a nekima samo ona iz kraja u kome sam rođen i kakva je pominjala porodica, ako ih je i kad je pominjala. A neka sam povezao kao npr. da je živovlak bokvica…

Međutim, do pre petnaestak dana nisam mogao da očekujem da ću o toj vrsti zabuna i rebusa da se osvedočim na reči za koju sam verovao da je – notorna. Štirak. U doba – omekšivača!

Štirak (i Milo) 2
Skidanje maski Foto: B. Andrejić

Lakirao sam neki pod navodno ekološkim lakom na vodenoj bazi. Iskustvo nije bilo loše, lepo prianja, ne smrdi, alat se pere vodom, a i liči na lak kad se osuši.

Međutim, sve vreme dok sam premazivao nametalo mi se poređenje – pa ovo je kao štirak. Kažem to rođaku (24) vidim, bledo me gleda i ustanovim da ne zna šta je štirak. Dobro, pomislim, sad je era omekšivača, a i znam da se ovo čudo nije koristilo u familiji ni u eri naših baba i prababa. Bila je to dugo, dugo kultura ceđi (čik pogodite šta je to) i pravljenog sapuna.

Nastavljajući eksperiment, pitam devojku (27) iz gradske/građanske familije koja je davno, valjda, napustila ceđ i sapun od svinjskih masnoća. Ne zna ni ona. Njen momak (33) u čijoj se kući, pouzdan sam, štirak katkad koristio, zna i dodaje – to je neka vrsta kukuruznog skroba. Znanje reči, dakle, ne mora da proističe iz neposrednog dodira sa predmetom.

I eto, nestaju trave, nestaju ptice, nestaju radnje i predmeti, sa njima umiru i reči koje ih označavaju… Ništa novo neko će reći, a znam i ko će prvi to da kaže. A, možda je i štirak u zoni nepotrebnog znanja.

Ali, taman kad sam o tome razmišljao, jedan me kolega u pripremi nekog razgovora za TV podseti na jedno (političko) ime. Takoreći kontraštirak. Veli, pred CG-izbore da tamo i četrdesetogodišnjaci ne znaju za drugo ime vrhovnog vođe. No samo za Mila.

Prolaznost ili trajnost političkih imena, ne samo Milovog, dakle, može da se meri sudbinom štirka. Ili, pčelarica…