Foto: Predrag Mitić

Ali znam još mnoge neobične i jednu paradigmatičnu za novija vremena i za temu načetu ovde prošle subote. Štaviše, ako se pomno promisli, ta paradigma može da se proširi: u suptilnim međuodnosima ove dve jaruge krije se i sama suština novije istorije Srbijice.

Ali, redom. I unutrašnjost je, znamo, puna projekata koji, osim tanke, češće i nikakve koristi za građane, služe za sakrivanje nečeg drugog, za zamazivanje očiju, zasenjivanje prostote i odvraćanje pažnje ljudi od svakodnevnih problema i lokalnih potreba. Do mere, da se usled dugogodišnje takve prakse, i zaboravilo da tome i služe lokalne vlasti. A ne da na otvaranjima skupih kič-koncerata lažno najavljuju investicije kojih nikad neće biti.

Ako u metropoli i većim gradovima megaprojekti imaju između drugih i funkciju da zaokupe javnu pažnju i umrtve osetljivost za svakodnevne probleme i „urbane sitnice“, diljem Srbije su u svemu tome pobrkani lončići. Ne zna se uvek šta se promoviše, niti sa čega se tom promocijom skreće pažnja. Dosta toga zavisi i od nedostatka para i regionalne strategije (osim na rečima) pa će se iz želje da se u svemu stvori pobednički mentalitet, svečano „otvoriti vrata“, još jedna na nekoj niškoj ograđenoj pijaci… a pred izbore usred zime i otvoreni bazen u Babušnici, ako su već sve fabrike pozatvarane.

Voštani muzeji, zoološki vrtovi … Poslednjih godina „lokal“ se prosto utrkuje u akva-parkovima. Što je manje vode, što su reke zagađenije – sve veća je strast za njima. Uništi reku, izgradi akva-park. A situacija je gadna: tokom kampanje „Odbranimo reke Stare planine“ postaje jasnije da, uprkos busanju u prsa, Srbija nije uopšte bogata vodama. Naprotiv! Prosečni vodostaj Velike Morave kod LJubičevskog mosta u poslednjem mernom dugoročju je za 30 odsto niži nego u prethodnom.

Metodologiju po kojoj nam se sve to dešava, pardon, po kojoj sve to sami sebi radimo, pokazaćemo na Zaječarskoj jaruzi. Sve do negde sedamdesetih godina ona je, sekući uzduž bezmalo čitav grad bila i njegovo osveženje. U to vreme je i urbanizovana, ali je počela da ostaje sa sve manje vode jer se jaz od koga se odvajala od Crnog Timoka lagano urušavao.

Paralelno sa obnovom turske vodenice na njenom kraju, a iz doba slave Marićevića jaruge. Taj vredan spomenik dobija kafansko-turističku namenu, jaz se ne popravlja, jaruga se zatrpava đubretom, verovatno i divljom gradnjom.

Vlast se nedavno promotivno setila da kao nešto prčka po tom (Vanjinom) jazu, nekad popularnom kupalištu. I promovisane su neke klupe i postamenti za roštilj. A ponekad se u dva-tri metra jaruge kraj vodenice iz vodovoda pusti voda da glumi vodu. U suvoj Potemkinovoj jaruzi. Od popravki, održavanja decenijama – ništa.

Strateški niz: klimatske promene – bezvodica – srušen jaz – suva i „nađubrena jaruga“ – vodenica – spomenik – turizam, skraćen je u „novoj srpskoj svesti“ na: suva vodenica – kafana – roštilj.

PS: Izvinjavam se. U prošlom tekstu pogreših. Savu Kovačevića je Komisija „upokojila“ u Mileševskoj ulici, a ne u Svetogorskoj, kako napisah, tamo počiva Lola Ribar. Heroje još ne „brkam“, samo manastire.