Tobožnji intervjui 1Foto: Radenko Topalović

Upravo prekidam “davanje” jednog intervjua, da bih ovo napisao.

Poklopilo mi se baš sad sa nekim razmišljanjima i stavovima o degenerativnim promenama u žurnalizmu. Bilo je toga i ranije, ali sada, u eri interneta, mreža, novih tehnologija i sprava, enormno se razmahalo to “davanje” intervjua na način koji ga prilično obesmišljava. Krstih ga tobožnji, a može se nazvati još svakako – bezlični, beskontaktni, nemušti, jednostrani, razgovor bez (žive) reči.

Zaključujete – to je ono kad neko, eto, zvaćemo ga novinar, pošalje mejlom ili na neki drugi način pitanja, a udaljeni, neviđeni “sagovornik” na njih odgovori, na(e)pismeno.

A političari, funkcioneri i svi oni centri što imaju i službe za odnose sa medijima ili PR-odeljenja – a to je sve raširenije, pa i javna komunalna preduzeća po opštinicama već počinju da imaju PRovodadžijske ekipe – onda oni to lepo i ukrasno, ili poželjno za javnost napišu.

Desi se i da se to obavi “naprednije”, onaj “intervjuisani” izdiktira teze koje službe razrade. A ako još, posle “novinarske” i “uredničke” obrade traže autorizaciju, tek tada nastaje često presipanje iz šupljih u prazne reči.

Ima još nešto – sve su razvijenije nove navike u medijima da se ne odlazi na konferencije za novinare – a bogami i one su sve obesmišljenije, nedijaloške, monodramske, preteće – nego ih novinari proprate sa snimka, reprize ili već nekog audiovizuelnog, mrežnog pomagala.

Kad se sve ovo sabere i još ponešto iz iskustva doda, onda su ne samo zamislive, već i stvarne sledeće situacije.

Sretnem pre nekoliko godina jednog (a bilo je još sličnih “doživljaja”) svog mentoranta za koga sam uočio da je vidno napredovao, ne u svaštarenju, već je postao sektorski novinar i poznavalac oblasti koju prati (u međuvremenu se približio i ekspertskim visinama).

Pitam ga kako ide, video sam da je imao i neke “ministarske” intervjue, a on kaže da je imao čak tri takva.

Reč po reč, saznam da ministarku nikad nije „video uživo“, sve je bilo elektronski, virtuelno, pa i zahvaljuući dobrim odnosima sa njenom pres službom.

„Šio mo ga Džordž“, pomislio sam, a možda i izrekao svoju krilaticu/opomenu blagonaklonog prekora koju pamte mnogi moji učenici i saradnici.

Uprkos elektronskim pomagalima i dalje držim, mada znam da ću zaraditi epitet nekog ko je u neskladu sa vremenom, da intervju bez gledanja u oči, bez zapažanja gestova sagovornika, bez notiranja u beležnicu makar bio i sniman, momenata podizanja i spuštanja glasa – nije intervju.

U predavanjima u novinarskim i PR školicama uvek sam govorio o tome – i snimač i beležnica i gledanje pokreta sagovornika. I to ilustrovao primerom iz iskustva.

Radio sam intervju sa jednim narodnim herojem koji je pao u nemilost svojih saboraca i bila se pokrenula velika politička frka. U jednom trenutku, govoreći o svojim bivšim saborcima, a sada protivnicima, promrmljao je nešto kao kletvu, a pre je bila psovka, i snažno gestikulirao desnicom neko odbacivanje. U tekstu sam taj pokret ruke pretvorio u jaku rečenicu i na autorizaciji je glatko ostala u tekstu.

Eto to sam hteo da kažem. A sad ću nastaviti “davanje” intervjua za neki sajt, dečku koga ne poznajem, ali duboko poštujem organizacuju u kojoj radi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.