Foto: Predrag Mitić

Iako u njima neće biti nijedne reči otvorene kritike (svih) vlasti od osamdesetih do danas, pa ni ove, dosad najgore.

Pomnije interesovanje za sport, posebno fudbal što se tada zvao i nogomet izgubio sam 1974. U junu, usred ispitnog roka, kad su me od učenja odvlačili prenosi nekog, mora biti svetskog natečaja. Jer je „naša momčad“, belćim, igrala i protiv Zaira.

I to ne pamtim, pak, po visokom rezultatu Yu-pobede, već što je moja gazdarica, teta-Stevka, vatreni ljubitelj prvo boksa, a onda i fudbala, posle petog gola protiv Zaira počela da naplakuje, žaleći sirote Zairce. (Sad bi naši „šojići“ rekli – Zairtjane).

Elem, na ukidanje zanimanja za sport presudilo je što sam tad prvi put uočio da se iznad igre stavlja – kombinacija… (Sad je to neka „dinkićevština“ – tako se vode i finansije i privreda i poslovna saradnja – sve neke kombinacije.) Tad sam pre(o)zreo: ako oni izgube od onih, a naši prođu dobro protiv onih, a nerešeno sa trećima onda… I tako unedogled, u svemu, svuda, do danas…

Uprkos tome, kad god mogu, slušam na Prvom programu Radio Beograda (čiji programi u poslednje vreme, čini mi se, dobijaju neki blagi osip, ko zna u kakvu boljku i kašalj to može da pređe) nedeljnu emisiju „Sportski spomenar“. (Autor: Miroslav Nešić) Ona je kanda i deo, a i „separat“ legendarne emisije „Vreme sporta i razonode“.

E, tu slušamo sećanja sportista, vrhunskih – od fudbalera do tenisera, te šahista, vaterpolista i veslača, ali i sportskih radnika koji su prve, i potonje svetske uspehe u svom delokrugu postizali mahom u vreme SFRJ. Za čijim postojanjem – ali više za uređenošću – većina žali.

Međutim, najizrazitije je i ponavlja se iz emisije u emisiju ono što su ti ljudi, većina, radili i rade – van sporta. Završeni fakulteti, ugledne profesije –  lekari, advokati… i to sve uz sport, a ponekad bez ikakvih honorara, samo uz „stan i ‘ranu“. Sport im beše svakodnevna i nimalo laka i „malosatna“ dopuna za želje u „civilnom“ životu. U njemu su sticali radne navike, upornost, odanost postavljenom cilju, takmičarski duh, osećaj za kolektivitet – timski rad.

Nađe se i sada takvih vrhunskih ljudi-sportista – ali vidim: nigde takvog duha. Zar se većinsko mnjenje nije relativno nedavno podsmevalo onom Dušku Vujoševiću što je zadavao lektiru košarkašima koje je trenirao, ili još ranije Duciju Simonoviću imputiralo kako je „zreo za ludaru“? Iako svi vide da su npr. današnji fudbaleri ništa drugo nego potencijalne mladoženje za starlete iz najgledanijih glupih TV emisija. I robovi gazda!

Šta je pisac hteo da kaže, odnosno počem krši izbornu ćutnju? Kratko ću: dilberi moji iz vlasti, što širite negativne (ideološke mahom) predrasude o bivšoj državi – napravite vi takvu koja proizvodi taj duh da sportisti uglavnom budu – onakvi! I ne dirajte Branka Pešića!