Srednji deo dana je najopasniji pa je bilo nužno ništa ne raditi i shvatiti da se ne živi samo o novcu nego i lepim predasima. Najednom telo i duša dobili su smisao, a besmisao je počeo da iščezava. Čovek se, nateran, posvetio sebi. Savetovali su nas kako da preživimo, pljuštale su lažne i istinite informacije, retko kome nije bilo prijatno već i na sama obaveštenja koliko je stepeni.
Od toplote do Golgote.
I ja ovde u šumi pronalazim rešenja kako da sačuvam glavu i dostojanstvo naspram pobesnelih Celzijusa. Ležim na krevetu u donjim sobama kamene kuće gde je kao u frižideru. Nije mi potreban er kondišn jer je ovde to moguće izvesti prirodnim putem. Zatvaram vrata i prozore, spuštam drvene kapke pa je u sobama teško izdržati bez košulje. Kada povremeno izađem napoje da bih popio vode, ošamari me neprijatna toplota. Toplota bez čovečijih osobina. Deluje preterano i iznuđeno, kao stvorena za osudu i kaznu. Otrčim do potoka i zahvaljujem se što još postoji. U njemu se polivam hladnom vodom i svežim svoje poglede naspram toplotnih udara. Ključna reč iz svežine protočnih kapi je – Izdržati! No voda iz potoka ne čini samo da se osvežimo i pronađemo na tren, nego nam vraća i energiju. Voda u potoku nije samo hladna već i živa. Pomislim, ništa jednostavnije od jednostavnosti. A, opet, svi od nje beže. Da li će se ikad više vratiti smireni život, ekonomska uravnoteženost, bezratna stanja. Život o kojem smo nekad pevali postaće nepovratna tugovanka. Bez nasmejanih lica svet će kročiti u napredak.
Prošlost nad prošlošću možda i nije tako loša ako iz nje iscrpimo dobre strane života i društva. Nema je više ni u sećanjima. Sećanje je prekršilo pravilo da je, upravo, ono kći stvaranja, nadasve književnosti. I da bez sećanja ni budućnost nije izvesna. Deformisana duša ne može da kreira, ona samo imitira i biva poslušni sluga naredbi vremena u kojem egzistira. Neprobuđena duša je bezvredna. Zato smatram da bi osnovni život morao biti oslobođen svih ideologija i teologija-tehnologija radi opstanka samog čoveka. Jednostavni život postao je pravi raritet.
Jednostavnost izmiče.
Teramo je od nas samih jer se sladimo najavama propasti. Demokratija, upravo, i nosi to teško breme kako da se vrati na započeti dugi put ispravnosti na kojem bi čovek nešto odlučivao. Ipak! Ovakve toplote ukazuju da sa demokratijom nešto nije u redu. Sve je pokrala od fašizma, komunizma i kapitalizma zaboravljajući da narod treba da odlučuje. Ili da je barem malo „ona“ posvećena njemu. Zbog toga je demokratija istrošena, ne obnavlja se u svojim prvim, začetim namerama-namenama. Planetarizam je danas jedina zdrava sugestivna misao kako čovečanstvo ne bi upalo u blato do grla. Demokratiji treba remont, a planetarizmu podrška osvećenja da čovek i društvo nisu većeg značaja od Sveopšteg opstanka i dobra koje imperativno (a ne imperijalno) mora da traje.
Jednostavnost bi bilo lako ostvariti samo da nije čoveka.
Iako nisam uvek razumela Božidara Mandića, kad god je bila prilika, morala sam pažljivo da ga iščitam/odgledam/saslušam. A sada, već neko vreme, čitajući ga kao da susrećem eho sopstvenih misli. Dar godina i nešto više čitanja, pretpostavljam. Nekad je taj eho još jedno podsećanje na sihronicitet, a nekad je završavanje rečenice ili kinkaku tehnika koja omogućava materijalizaciju wabi-sabi koncepta. Autoru želim da ukažem da sam ga pažljivo "saslušala" i da njegove reči doprinose mojoj dobrobiti, pa zato i jedno jednostavno hvala. A i redakciji Danasa da se zahvalim da prilici koju čitocima pružaju, da čitaju tako različito flamobjantne autore, jer njihove različite ideje podstiču misaonu refleksiju, dake, pozitivno utiču na dobrobit čitalaca. Bez toga, osećaj davljenja bi bio potpun.