Srednji deo dana je najopasniji pa je bilo nužno ništa ne raditi i shvatiti da se ne živi samo o novcu nego i lepim predasima. Najednom telo i duša dobili su smisao, a besmisao je počeo da iščezava. Čovek se, nateran, posvetio sebi. Savetovali su nas kako da preživimo, pljuštale su lažne i istinite informacije, retko kome nije bilo prijatno već i na sama obaveštenja koliko je stepeni.

Od toplote do Golgote.

I ja ovde u šumi pronalazim rešenja kako da sačuvam glavu i dostojanstvo naspram pobesnelih Celzijusa. Ležim na krevetu u donjim sobama kamene kuće gde je kao u frižideru. Nije mi potreban er kondišn jer je ovde to moguće izvesti prirodnim putem. Zatvaram vrata i prozore, spuštam drvene kapke pa je u sobama teško izdržati bez košulje. Kada povremeno izađem napoje da bih popio vode, ošamari me neprijatna toplota. Toplota bez čovečijih osobina. Deluje preterano i iznuđeno, kao stvorena za osudu i kaznu. Otrčim do potoka i zahvaljujem se što još postoji. U njemu se polivam hladnom vodom i svežim svoje poglede naspram toplotnih udara. Ključna reč iz svežine protočnih kapi je – Izdržati! No voda iz potoka ne čini samo da se osvežimo i pronađemo na tren, nego nam vraća i energiju. Voda u potoku nije samo hladna već i živa. Pomislim, ništa jednostavnije od jednostavnosti. A, opet, svi od nje beže. Da li će se ikad više vratiti smireni život, ekonomska uravnoteženost, bezratna stanja. Život o kojem smo nekad pevali postaće nepovratna tugovanka. Bez nasmejanih lica svet će kročiti u napredak.

Prošlost nad prošlošću možda i nije tako loša ako iz nje iscrpimo dobre strane života i društva. Nema je više ni u sećanjima. Sećanje je prekršilo pravilo da je, upravo, ono kći stvaranja, nadasve književnosti. I da bez sećanja ni budućnost nije izvesna. Deformisana duša ne može da kreira, ona samo imitira i biva poslušni sluga naredbi vremena u kojem egzistira. Neprobuđena duša je bezvredna. Zato smatram da bi osnovni život morao biti oslobođen svih ideologija i teologija-tehnologija radi opstanka samog čoveka. Jednostavni život postao je pravi raritet.

Jednostavnost izmiče.

Teramo je od nas samih jer se sladimo najavama propasti. Demokratija, upravo, i nosi to teško breme kako da se vrati na započeti dugi put ispravnosti na kojem bi čovek nešto odlučivao. Ipak! Ovakve toplote ukazuju da sa demokratijom nešto nije u redu. Sve je pokrala od fašizma, komunizma i kapitalizma zaboravljajući da narod treba da odlučuje. Ili da je barem malo „ona“ posvećena njemu. Zbog toga je demokratija istrošena, ne obnavlja se u svojim prvim, začetim namerama-namenama. Planetarizam je danas jedina zdrava sugestivna misao kako čovečanstvo ne bi upalo u blato do grla. Demokratiji treba remont, a planetarizmu podrška osvećenja da čovek i društvo nisu većeg značaja od Sveopšteg opstanka i dobra koje imperativno (a ne imperijalno) mora da traje.

Jednostavnost bi bilo lako ostvariti samo da nije čoveka.