Oni dolaze kod mene u priličnim količinama i ja ih zaista grlim i primam, prihvatam i podržavam u svemu, sem u jednom – ne dozvoljavam im da budu starkelje. Ne slažem se sa njima kad u njima prepoznam izdaju mladosti. Mladi ljudi moraju (plemeniti imperativ) da budu vitalni i buntovni protiv doba u kojem žive. To je prvi zakon mladosti. Pre neki dan prijatelj, penzioner, mi priča kako mora da izdržava svoju decu, a slično govore i mnogi drugi. Ljudi od tridesetak godina ili četrdesetak ne mogu da egzistencijalno opstanu. Stariji već možda i pred kraj života, odvajaju siću, pomažu… podržavaju svoje potomke jer se vreme izopačilo. Uz taj novac ide i starost i napaćenost teško stečene mirovnine, u iznosu koji nije dovoljan ni za njih stare. Tako se starost mutnim tokovima novca uliva u mladost i mladi vrlo brzo napuštaju ideale i lepše zamišljene svetove.

Jadi mladih danas nisu kako voleti, nego kako zaraditi. Kako opstati u svetu u kome ekonomija tvrdi da je sve. Ali, gde je to „sve“, kako mladi ne bi uzimali od starih, kako ne bi trošili njihove mesečne čekove i inspiracije iz prošlosti. To „sve“ postalo je prevara neimanja. Ili teškog siromaštva kao posledice pristajanja na ovakav svet. Nekad je bilo obrnuto: mladi su izdržavali starije, brinuli o njima i nastojali da budu od pomoći. Zašto se sve obrnulo, zar samo zato da bi nam se krvotok ponovo vratio iz pete i glavu?

Mlade kritikujem jer ne prepoznaju da je konglomerizam indoktrinacija pohlepe. Oni kao da se plaše da naprave događaje jer misle da će tako narušiti umrtvljenost nametnutu kao preovlađujući stil života. Ali, mladost baš tu treba da da doprinos jer treba da opovrgava istrošenost. Čovek je mlad dok god ne napušta svoje ideje. Jednog dana ideje napuste njega. I to je kraj. Ali što ideje duže traju, duže smo mladi. Mladima nije potrebno iskustvo potvrde, već iskustvo inicijative koju, usput rečeno, ne smeju da izdaju, lako i brzo.

Mlade treba podržavati da budu mladi.

Kad ne mogu da ih ubedim da ostave, barem nakratko, kompjutere, telefone i elektronske narkotike, ja im kažem – priznajte da svi ti aparati ne mogu da emituju mirise. Trava miriše, izvor vode miriše, vazduh je pun omamljivanja u nozdrvama… prihvatite nekad i to.

Mlade ništa ne učim niti ih savetujem, više oni to rade meni, ali pokušavam da ih probudim kritičkim razgovorima i napuštanjem površnosti, tražim da se udube u sebe i zadrže i sačuvaju činjenice mladosti koje su im date. Nikad ih više neće imati. Stara je fraza da život nema reprizu i da trenutke neostvarenosti treba da iskoriste za svoju mladost. Da ne dozvole da im bilo ko kaže da su mladi ako to stvarno nisu. Mladost i starost su dve različite tačke na proputovanju puta života. Jedna od mudrosti je da znamo redosled njihovog kretanja.