Ali, kako superiornost traje i kako sve više postajemo svedoci umora i iscrpljenosti na svim planovima, a sa dolaskom nove ere naopakosti, valjda stižu i prvi znaci počovečenja. Čovek se zasitio ogromnom količinom beščovečnosti. Nije nam više potreban natčovek, već natčovečnost. Potrebno je izbalansirati dobro utvrđenu trasu života bez saosećaja. U čoveku se oseća potreba da se okrene odnosu prema bližnjem bez komercijalnog ishoda. Čoveku se treba okrenuti i kad izda sam sebe i kad izda nas same.

Kakav je ovo svet kad se veliki broj ljudi brecne na pitanje kako si. Iz tog pitanja mi saznajemo da je odgovor strašniji od pitanja, ali da je pitanje lakše optužiti. Odgovor, verovatno, u sebi nosi nezadovoljstvo i mrgodni pogled … ali baš zato bi ga trebalo izreći, podeliti ga sa drugim, ne sramotiti se zbog teškog stanja jer retko ko nije u njemu. Mi u šumi, ovde, uobičajeno se „pitamo“ kad naiđe dvonožno biće. „Pitamo se“, znači on pita mene, ja pitam njega. Nema prevare. Danas ljudi misle, ako mu kažem svoje unutrašnje stanje, on će mi još jada natovariti. Zbog toga nam je počovečenje potrebno da bismo prestali toliko da sumnjamo jedni u druge, drugi u prve.

Postojim, znači negiran sam.

Ali takva stvar može nas ponovo pokrenuti da tragamo za srećom, atributom života i čoveka, po mom skromnom mišljenju, nimalo inferiornim. Naprotiv, veoma potrebnim. Jedan običan čovek mi veli, kad si srećan, imaš sve: zdravlje, novac, prijatelje… Od sreće ne treba odustajati, mada je Frojd ostavio svojim učenicima sličnu poruku, samo je u pitanju bio seks. Poklonio je svojim najdražim učenicima prsten sa ugraviranim simbolom neodricanja od najživotnijeg potencijala. Protivim se defetizmu, ali ni optimizam ne mora biti opravdan. Mislim da će se desiti iracionalni pozitivni obrt. A možda i neće. To nisu moje ingerencije. Moje je da već sada nešto učinim da svet na mikroplanu popravim. Dovoljno je ako na ulici primetimo čoveka, ako pročitamo neku knjigu barem nedeljno, ako vozimo bicikl i smanjimo petrolejsku omamu. Bog teško uspeva da ubedi čoveka u svoju bezgraničnost (mogućnosti), a čovek se iz petnih žila trudi da Boga ubedi u njegovu ograničenost. Romantika nije prevaziđena: Treba tragati za srećom u ovom nesrećnom svetu. Možda ne moramo pojačati optiku divljenja prema životu, ali prema čoveku (čoveku sa malim č) da.

Intelektualci ne bi trebalo da se bune protiv političara, to je najlakši zanat podrške… Intelektualci bi trebalo da se ne identifikuju sa političarima. Jer u takvoj konstelaciji nije teško povrediti drugog, slabijeg, nezaštićenog… a humanost i dobrota postaju dve najveće društvene greške. Zato treba grešiti.