Lep naslov, a loši uslovi. Shvatio sam da istorija nije nikakva učiteljica jer nas nije ničemu naučila. Od robovlasničkog doba, feudalnog, kapitalističkog, kompjuterskog… posledice su uvek iste – nekog moraš poniziti da bi bio na vlasti. Tako će biti i u demokratiji i komunizmu. Strast za vladanjem masom je najslađi kolač koji se kusa. Nezamenljiv, neoboriv, neistrošen…
Bogati čak nesvesno zavlače ruke u duše siromašnih pustošeći njihove džepove. Najlakše je, to je sigurno, ovladati sirotanima jer oni uvek traže vođu. Nekad je to jedan čovek, nekad oligarhija bez lika (kao sada), ali narod uvek traži goniča. Na primer, ukazuje se na otvoreno društvo, monetarno, informatičko itd. a previđa se poniženost koji nam nudi sadašnji trenutak. U dobrom smo sosu nevažnosti. Obični smo šrafčići u mašineriji dodavanja bogatima od strane sirotanaca. Nisam ekonomista, ali ne mogu verovati da je to sve plod sposobnosti, već manipulacijske otimačine.
Zato je veliko pitanje: Zašto su bogataši poniženi?
Sirotani su te sirotani, ali veća je rana imati te imati! Strahota koje je njih porobila je u tome jer ne mogu ništa da promene. Oni su poraženi jer žive u inercijama nemogućnosti da se oslobode halapljivosti za parama. To je najstrašnija glad. Čak i siromašni imaju odštampane brojke, njihov je problem jer ne znaju kad im te pare otmu i na koji suptilan način.
Nema novca, nema nade!!!
Stalno živimo u strahu kad će bogataši odrešiti kesu. Mi zaradimo, ali ko će nas isplatiti; kad su rokovi i koje sume, mi ne znamo. Intelektualci pomažu oligarsima tako što ih opravdavaju da mogu da lažu, ali se ne vidi da i kradu. Podržavajući one koji teže beskrajnom porastu, dovede tok života u propast. Danas nam ne trebaju studije, nego nevino oko koje jednostavno sagledava problem i rešava ga.
Pravda će stići kad na vrbi rodi kurac. Biće bolje kad bude bolje. Najviše je poniženje u staklenom odsjaju raskošnih zgrada, na birokratsko-administrativnim šalterima, u (ob)računima čije ni ime ni brojčano prezime ne možemo da razumemo. Kad uđeš u supermarket, kao da si ušao u kazamat. Ekonomski bol ne nastaje iz ekonomije, prijatno je biti siromašan, nego iz te poniženosti jer su naši vlasnici postali glamurozno obučeni bogataši. Znači, nije u pitanju nemaština, već to da smo apsolutno niko i ništa.
Kakva stvarnost, takve i kamate.
Stresovi nas ubeđuju da živimo (s)pokojno. Brutalni metodi, sa zaslađenim šlagom površnih informacija, čine da ne znamo ko smo. Bol raste, duša je ponižena. Širi se smrad civilizacijske lešine po svim porama planetarnog društva. Još davno sam napisao – Ja ne živim u tranziciji, ja živim u šumi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
