Ne možemo sa sigurnošću reći da je uvek bilo ovako, ali ono što je sigurno – uvek će biti ovako! Čovek se ne menja čak ni kad ga zakoni prirode ili prava na to nateraju. Promena je reč koja označava prisustvo kosmosa u nama, ali čovekova dela najčešće su bezbožnička i bez kontrole. Sada ni samospoznaja nema značenje kao nekad, već govori da se sve može relativizovati i da se forme grade nauštrb drugih. Pitanja slobode za čoveka su uvek prevaziđena i on iz epohe u epohu prenosi znanja kako pobeći što dalje od nje. Može proći još tri milenijuma, sloboda neće „nešto“ čoveku odgovarati. Jer sloboda, to znači ne videti u drugom tragediju, već pročačkati po svom oku i opaziti balvančinu u njemu.
Čovek bi za života trebalo samo jednu stvar da nauči „da ne čini drugom ono što ne želi da čine njemu“. Taj večni zakon etičke mrvice čoveku je stran i suvišan. On od sebe ne traži odgovornost, a u drugome vidi krivicu. Nisu nam potrebni ni univerziteti ni ogromne enciklopedije, već samo uranjanje u sebe i sprečavanje da se istorija, koja uvek izdaje, prestane vrteti u nemoći.
Počeću uskoro da iritiram ljude: Radovaću se!
Ljudi ne vole da vide radosnog čoveka, pogotovo u ovo sumorno vreme pada reči i duha, jer je on njihovo ogledalo. Zbog toga sam naglo počeo i psovke da koristim jer one osvežavaju urbanu zagađenost. Psovke koje pristižu iz šume nose u sebi rajsku svežinu i podsticaj da u sebi ne potremo potpuno seksualne nagone. Tamo gde politika kroji sve, eros zamire. Ali je i obrnuto. Zato i šaljem svoje poruke iz šume da bih malo odvojio ljude od politike.
Posledica bezseksualnosti donela je novu posledicu čovekovog uništenja – egocentrizma. Čovek je počeo sebe da voli, a drugog da mrzi. Iz te pozicije razboleo se identitet deljenja, a sebičnost narasta. Čoveku više ni ljubav ne može da pomogne jer je on odmah iskoristi za sebe, a ljubav je davanje, a ne uzimanje. Čak i u ovo doba opšte obrnutosti retko ko to ne zna.
Svet je savršen tamo gde čovek ne kroči.
Zlatno doba nikada nije bilo i nikada ga neće biti jer se ono stvara. Da bi se pojavilo, potrebno je mnogo znoja i prometejskog hvatanja ukoštac sa samim sobom. Ovako, večno ćemo ponavljati večnu grešku straha da budemo humaniji. Čovek poseduje najveći strah od plemenitosti.
Odlazimo kod psihijatra ili terapeuta koji će nam objasniti šta treba da delamo, ali ne i da činimo. Uhvaćeni u zamku lečenja, mi se sve više razbolevamo. Živimo bez odgovornosti i dokazujemo da nismo odrasli. Nećemo da shvatimo da sloboda i odgovornost služe zato da otkrijemo zašto smo ovde došli. Da li da se odlučimo za zdravlje ili bolest. Ili da nadiđemo dramatiku slobode izbora u kojem se uvek bira između dva zla.
U svakom slučaju najbolji je lek koji nam ne treba.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
