Kad te jesen u šumi natera da se baviš umetnošću, najbolje je da pozorišne predstave igraš u Bitef teatru jer je to kuća sa avangardnim stremljenjem. Slično datiranje sa pozorištem i umetnošću je i moje sa početka sedamdesetih prošlog veka. Bitef festival stariji je od nas tri godine, Bitef teatar je nešto mlađi od nas. Oboje posedujemo avangardni status. Mi smo braća po ranoartizmu. Naše gostovanje u bivšoj evangelističkoj crkvi na Trgu Mire Trailovića, kraj Bajlonijeve pijace, bilo je posvećeno dvema predstavama „ZGLOB“ i „TRI TRI“, u kojima sam i sam učestvovao, a nastale su iz autorstva avangardne grupe „Kod“ iz Novog Sada. Mada smo ovu predstavu već igrali, bila je to premijera zbog desetak novih scena i osveženja tajminga.
Najzanimljivije u pozorištu „Porodice bistrih potoka“ je zajednička energija. Komuna i njeno dejstvo. Kada sam ugovarao sa direktorom Milošem Latinovićem, on me je zamolio da vidi jednu našu probu, a ja sam njega morao zamoliti – molim te samo ne to, jer moji uopšte ne vole da probaju. U japanskom „No-pozorištu“ važnije je da vežbaš nego da igraš. Moji najviše vole da istrče na scenu i daju krv na njoj. Zbog toga smo posle svake predstave izubijani i sa hematomima ispod lakata. Na svu sreću, Miloš je imao poverenja u nas i našu predstavu.
Čitav smisao našeg delovanja u pozorištu je stvaranje radosti. Ja kao čovek koji stvara fizionomiju predstave, a i igram u njoj, nikad ne vidim svoju izvedbu. Zbog toga sam najtužniji reditelj na svetu. Zbog toga meni je najvažnija unutrašnja logika. Povezanost preko „pleksusa solarisa“ gde nastojimo da stvorimo kolektivno telo. Pozorište je sakupljena energija u jednoj tački.
Moji glumci pre predstave vežbaju pet minuta, i to je dovoljno. Ali, oni se sve vreme šale, grle, prepričavaju anegdote, uglavnom, o meni. Kad ih ja zamolim da istrče na „daske“, oni me uveravaju – ne brini, nećemo upropastiti predstavu. I stvarno, do sada me nikad nisu izneverili.
Dok sedimo u garderobi, uglavnom me ne slušaju, ali sve primaju. Čini mi se da me jako vole, ali malo poštuju. To i nije loša solucija za teatar jer je najvažnije da delo ne izgubi svoj lik. Važno je da nije bledo, da ima ritam i energiju. U garderobi je uglavnom kao u fudbalskoj svlačionici.
Igraju: Dragana Jovanović, Uroš Vukša, Katarina Jovanović, Nina Vasić, Predrag Mitrović i ja. Često, dok gostujemo, putujemo džipom koji je, takođe, deo našeg pozorišta. U njemu vežbuckamo, pričamo neprestano, u njemu se osećamo kao u Talijinom hramu.
Sa nama je i moj petogodišnji unuk Teo. Igra svega nekoliko minuta, ali sa avangardnim senzibilitetom. Kreće se, krivi glavu na stolici, sedi na patosu sa belom kapom na glavi. Predstavlja nevinost i težnju ka zrelo osvojenoj budućnosti. On je predstavnik nevinosti i neistrošenosti. Posle predstave svima se hvalio – igrao sam u pravom pozorištu.
Posle predstave Jelena Bogavac, kako to čini i na Bitef festivalu, sa zvonkom radoznalošću ispituje me, pa ja delujem zanimljivije nego što jesam. Tribina kao dodatak pozorišnoj predstavi. Šlag u kojem svi učestvuju: Publika i glumci! U mom umetničkom delovanju najteži je u teatru, ali – na kraju – najveća je satisfakcija. Zato jer me moji, opet, nisu izdali.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
