Veštački paradajz

On postaje simbol kretanja čovečanstva ka nehumanosti bez kraja. To je svet zahteva da bogati budu još bogatiji, a ne da se nešto učini da siromašni ne budu gladni. Hrana nije više simbol fizičkog opstanka, već politizovana nemoć onih koji kupuju tako da se gomila para sakuplja samo na nekoliko punktova. Neprijatnost između nepca i jezika s povećava. Kažu mi seljani da se paradajz dok je još zelen poprska u koritima nekim sprejom (verovatno tehnološkom blagodeti, bezazlenim izumom) i da on preko noći pocrveni. Lično, mislim da pocrveni od stida. On biva ofarban, ali ne sazri.

Naravno da se paradajzu (kolektivno) pridružuje i ostaloj braći: šargarepa koja propada sama od sebe, cvekla tvrđa od kamena, krastavci koji podsećaju na odsečke drvenih cepanica… „Gadno je… ali tako mora biti zbog profita“… kaže mi jedan seljanin za tezgom sa juga naše lepe i neobrađene zemlje, sa mirisom organske hrane i gostoljublja. Jedući ovakvu hranu mi napuštamo zdravlje, a odlazimo u apoteke. Nema boljitka ni uz sva obećanja da će nas napredak učiniti srećnijim, već moramo da radimo po ceo dan da bismo jeli. I to je šta!? A ne jedemo da bismo se igrali, uživali i družili sa komšijama. Zaista čudna ideologija. Mračna ideologija „postrobovske“ odabranosti. Živimo u dobu u kome se sve pomešalo. Paradajz i ideje su sestre bliznakinje, krompir smrdi na političke odluke i prevare, manipulacija je otac svog voća i povrća. Bodlere… Bodlere…

Rajčica izdaje Raj.

A tek anatomija. Kad ga rasečemo zateknemo nešto belo-zeleno i tvrdo, nešto što ni oštar nož ne može lako da raseče. Počeo je čas anatomije u kojoj će ljudi želeći da saznaju šta je unutar povrtnog tela zateći Smrt i Neokretnost. Veštački Rajevi služili su da se rashladi razbuktala pesnička mašta, ili obrnuto… a sada zatičemo crvene loptice po tezgama samousluga koje unižavaju ukus. Možda je potrebna vivesekcija nas samih, oštar skalpel koji bi rasekao našu dušu i pogledao šta je u njoj.

Naivan sam, ali još gajim organsku baštu zasnovanu na naivnosti, veri u prethodnost i radu sa znanjima koja mi nalaže zemlja. Ako istina dugo traje, ona postaje nepotrebna. Genetičari tvrde da je ovakva hrana neuništiva i da će nestati glad sa plenete, a, u stvari, samo se pune tuđi džepovi. Laž je u ishrani zamenila začine. Komunizam je crvenom bojom obećavao novo društvo – sada to čine naučni zemljoradnici. Nema više praznih stomaka, mada nam je svaki dan malo muka.

I šta čovek ovog doba da radi? Da odustane ili zaboravi da je paradajz nekad bio kiselkast i ukusan. Da nam je stvarao osmeh na licu i podizao erotske potencijale. Psovke su značile da se približavamo (barem mi muškarci) ženskom polu, a sada su psovke tihe molitve da paradajz sam preduzme nešto i preobrati se u onaj paradajz koji je dolazio iz Raja.