Čuli ste Njegovu ekselenciju kad je, bez zaleta, onako kremanski, proročki a nepristrasno, kako samo on to ume, predvideo da će i na vanrednim parlamentarnim izborima „pobediti najbolji i, s proverenim poverenjem kod građana, nastaviti da ostvaruju postavljene ciljeve koje je Srbija odavno zaslužila“. U to ime, čak je svome nasledniku na tronu videlista, Kancelaru srpskom i sve Srbije, oprostio i to što, evo ravno devet meseci, nikako da odvoji koji minut od onog dvadesetpetočasovnog radnog vremena sedam dana u nedelji i konačno iščita Ekselencijin kroki krokija „platforme“ o Kosovu.
Nema tu mesta ličnoj sujeti – Ekselenciji je najvažnije da je „Srbija na pravom putu“ da postane „ruska gubernija“, ups, da se nekako uvuče „Evropskoj uniji koja nema alternativu“… Jer, kad Ekselencija nešto obeća i da reč, a pogotovo kad se u Boga zakune – onda, smatraj da se čovek drži za reč, a vo za rogove, što bi rekli Tarabići ili već neki.
Kazuju to i četiri nasumična primera – a ni iza jednog ne stoji Lekić iz „Državnog udara“ koji je od „ekselencijizama“ i knjigu sročio – iz Ekselencijinog prebogatog si-vija.
Primer prvi. Tekst zakletve koju je 18 novih četničkih vojvoda (među njima i vojvoda Nikolić) izgovorilo kada ih je, 13. maja 1993, u Knežini na Romaniji, „rukopoložio“ vojvoda Šešelj pre nego što je i njega lično „raščinio“ vojvoda Đujić: „Zaklinjem se kao srpski četnički vojvoda, zaklinjem se Bogom i Svetim Savom da ću se svim svojim snagama boriti za slobodu srpskog naroda i obnovu jedinstvene srpske države na Balkanu koja će obuhvatati sve srpske zemlje, tako mi Bog pomogao!“
Primer drugi. Deo zakletve koju je, u hramu Svetog oca Nikolaja, potpisao zamenik predsednika Srpske radikalne stranke i narodni poslanik Nikolić, pre nego što je, nakon otcepljenja, pokupio i poneo „u miraz“ i dvadesetak radikalskih poslaničkih mandata: „Zaklinjem se kao narodni poslanik, zaklinjem se svemogućim Bogom, zaklinjem se svojom pravoslavnom verom, zaklinjem se svojim imenom i čašću, zaklinjem se slavom svojih predaka i budućnošću svojih potomaka… Mojim poslaničkim mandatom u svakom trenutku će raspolagati Centralna otadžbinska uprava SRS i njenoj volji ću se bezuslovno pokoravati. Kako ja ovu zakletvu poštovao i ispunjavao, tako i meni Bog pomogao.“
Primer treći. Ovako se drugi čovek radikala zakleo građanima Srbije, na mitingu „Kosovo je Srbija“, povodom proglašenja kosovske nezavisnosti: „Ja vam obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne bude pod kontrolom Srbije!“
Primer četvrti. Ekselencijina predsednička zakletva u Skupštini Srbije, 31. 5. 2012: „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti.“
Zakletvi se, doduše, nije držao, ali je Ekselencija zato uspeo da se dva puta brutalno umeša u rad Ustavnog suda Srbije zahtevajući da USS „zastane sa ocenom ustavnosti Briselskog sporazuma“, što je ovaj Potemkinov sud, velikodušno – i učinio. U prevodu na srpski, predsednik Republike je zabranio Ustavnom sudu da se izjasni o antiustavnim sporazumima kojima se narušava teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije. Pa se sve nešto pitam: hoće li, o istom trošku, biti i vanrednih predsedničkih i s čime bi naša principijelna Ekselencija, u tom slučaju, pred Boga i narod?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
