April u Beogradu 1

Istovremeno je resorni ministar izjavio da u Srbiji radnička prava nikada nisu bila veća. Divne prvomajske poruke za Prvu Srbiju. Druga se krsti. Zato će naša kolumna, uvek nezavisna i objektivna da „presudi“.

Ministar se ipak šalio. Pomešao datume. Tek oko 10. maja planira da isplati prva od tri predviđena minimalca, u iznosu od oko 32 milijarde. Što očito dokazuje „veliku brigu“.

Pedeset pet dana od uvođenja vanrednog stanja do prve uplate. U martu se plaća maj. Kako su radnici preživeli drugu polovinu marta, ceo april i prvu trećinu maja, ako su izgubili posao ili prekinuli da rade, pa nije imalo odakle.

Desetine hiljada radnji, proizvodnih fabričica i fabrika, restorana i hotela, prevozničkih firmi, ustanova, privatnih škola i vrtića su prekinule rad.

Plate u aprilu su primali samo oni u javnom sektoru. Ostali su primili neki dinar, ako je poslodavac imao nešto u „slamarici“.

Naša kolumna je još pre nekoliko godina ustanovila da bi život u Srbiji potpuno stao, kad se jednog meseca ne bi primila plata. Sve iz „slamarica“ potrošeno u sankcijama, hiperinflaciji, bombardovanju, velikoj svetskoj ekonomskoj krizi Leta Osmog, kontinuiramo malim platama. Sve daljim od normalne potrošačke korpe.

Nije bitno kolika je, nego koliko za nju može da se kupi. Da nema potrošačkih kredita, pozajmica, čekova i dozvoljenih minusa, još bi se teže (pre)živelo.

Teško je razumeti zašto se „naši“ stalno hvale. Pogotovo u ovom vremenu korone. Mi smo na konju, zabrinuti smo za ostale zemlje. Velike i male. Imaćemo najmanji pad stope rasta u ovoj „vanrednoj“ godini, i najveću stopu rasta BDP-a(bruto domaćeg proizvoda) u narednoj godini. Pad od 3, rast od 7,5 posto. Po zvaničnoj proceni MMF-a.

Mada smo sigurni da će ove biti manji pad, a sledeće godine još veći rast. Jer nam je „jaka baza“. Da se podsetimo. Naš BDP je u poslednjih osam godina (2012-2019) kumulativno porastao 14,6 posto, ili oko 1,8 posto prosečno godišnje. (Pri čemu su budžetski – poreski prihodi u tom istom intervalu, porasli 62 posto ili skoro prosečno 8 posto godišnje).

Privreda četiri puta više platila, nego što je stvorila. Ako naš BDP ove godine padne 3, a sledeće godine poraste 7,5 posto, kumulativni rast za 10 godina (2012-2021) biće 20 posto ili prosečno 2 posto godišnje. Da bi stvarno imali „jaku bazu“ morali smo imati prosečnu stopu rasta u prethodnih 8 godina oko 4 posto. Kao većina „komšija“. Kod nas duplo manje. Zato smo realno siromašni. Prosečna neto plata u 2019.godini je iznosila 466 a penzija 224 evra. Prosečna  plata u januaru i februaru je iznosila 502, a penzija 236 evra. Šta je bilo u martu, i šta će biti posle, nije teško predvideti. Jer su neke delatnosti potpuno stale, a većina drugih je u velikom padu.

Minimalna potrošačka korpa u januaru je bila 657 evra, od toga za hranu 270 evra. Tridest posto veća od prosečne zarade(penzije ne upoređujemo, da se niko ne uplaši). Istovremeno minimalac koji je država 10.aprila obećala radnicima zaposlenim i mikro, malim, srednjim preduzećima i preduzetnicima iznosi 258 evra.

Da su dobili prvi od tri obećana minimalca, do 25 aprila, nekako bi se preživelo. Šta su jeli i pili oni koji nisu dobili platu kod poslodavaca u aprilu, pa moraju prvi minimalac čekati do 10 maja ili duže, najteže je pitanje. Odgovor će se tek čuti i videti. Istina, bilo je dobrih ljudi, volontera. Valjda su stigli do najtežih slučajeva.

Da pomenemo i kredite za likvidnost kod Fonda za razvoj za mikro, mala i srednja preduzeća i preduzetnike. Mnogo komplikovano. Pola nepotrebno. Nije se stiglo, pa prepisan spisak potrebnih dokumenata za ranije kredite.

Redovna procedura u vanrednom stanju. Kad gori pod nogama. Da bi oni koji dobiju kredit, mogli da nešto plate svojim zaposlenim.

Dugačak je spisak šta sve mora. Menice firme, lične menice osnivača, kakvu imovinu poseduju osnivači i vlasnici, kartice kupaca i dobavljača (samo Bog ne zna, šta će i to). Sve to nije dovoljno.

Mora i jemstvo pravnog lica. Koji sve isto mora da obezbedi kao i potencijalni dužnik. Trostruko obezbeđenje u uslovima vanrednog stanja. Kako će neko da da jemstvo drugoj firmi. Pošto ne zna ni šta će sa njim biti. Tako da se opet može desiti onaj naš „bankarski“ paradoks. Da kredit dobija samo onaj ko dokaže da mu ne treba. Dok oni koji su stali, „tumaraju“ da srede dokumentaciju i nađu jemca.

Nekada davno je Čola pevao o raspevanom i rascvetanom „aprilu u Beogradu“. Današnji je tužan, usamljen i mnogo siromašan. Braćo i sestre, izdržite do prvih minimalaca.

Autor je ekonomski analitičar