Plaćaš kad si slab

Iako svi dobro znaju, ili bi, da su čitali našu kolumnu, znali da veliki uvek i svuda „zeznu“ male. Ako su mali još i slabi, mogu da im rade šta hoće. Ugovor je po definiciji „saglasnost volja dvaju strana“. Kad sarađuju ili trguju veliki i mali, to bukvalno znači sledeće. Saglasnost volje velikog je da uopšte razgovara sa malim. Saglasnost volje malog je da „uzme ili ostavi“ ugovor o pristupanju koji mu na sto stavi veliki.

U praksi to je ovako. Delez ili Idea imaju „ugovore o pristupanju“. Sad neki mali hoće da sa svojim proizvodom uđe u ekonomiju obima od trista i kusur maloprodajnih objekata. Prvo je da od stotina malih, preko tata, rođaka, kumova i političara dođu do kontakta sa velikim. Ako veliki odluče da ih „ulistaju“ (ova reč je u ovim komunikacijama vrlo bitna), sledeći korak je ugovor. Gde sve piše. I gde mali ne može ni reč, ni zapetu da doda. Rabat od 32 do 40 posto, 3 do 5 posto za „ulistavanje“, 2 do 4 posto za marketing, isto toliko za izlaganje i pozicioniranje, i još poneki procenat za još ponešto. Ako vi nećete, mnogi drugi čekaju. Jer ako potpišu, imaće da rade. Mnogo i dugo.

Potpuno isto je i sa državama i državnim firmama. Neće niko u „propale gigante“ koje su pojele vreme i tehnološke revolucije, bez miraza. Tu su isti Rusi, Korejci, Italijani, Arapi. Naše pregovaranje svodi se da molimo da dođu i da što manje (do) platimo. Da nismo (do)platili ne bi bilo Fijata ni Gaspromnjefta. By the way, uvek smo kritikovali nisku kupoprodajnu cenu i potcenjenu rudnu rentu kod NIS-a, ali nikako se ne sme zaboraviti da je od višegodišnjeg gubitaša NIS postao vrlo rentabilna kompanija. Smatramo da je trebalo ići na tender jer se radi o atraktivnom energentu. Mislimo da je moglo bolje, a sigurni smo da je sada bolje. Na ovom primeru se najbolje potvrđuje naša teza o „velikim i malim“. Kakvo prijateljstvo i bratstvo. Veliki kaže svoje, a mali samo može da „uzme ili ostavi“. Isto je i sa „Etihadom“. Nema prijateljstva, mali i slab je prihvatio uslove velikog. Inače bi veliki izabrao nekog drugog. Svako bi, da se ne zna „ko je ko“, ustvrdio da su nas „odrali“. Pošto znamo, treba da se „pokrijemo po ušima“. I da se molimo Bogu da neko dođe i za Železaru i ostale preostale „dinosauruse“.

Zato nije jasno što se premijer ljuti. Da li je neko i ko je „krao“ nema veze sa našom opštom pozicijom. To je propratna „kolateralna šteta“. Koja je u delokrugu drugih organa. Bili bi nemoćni „pregovarači“ i bez korupcije. Sve dok kao država i ekonomija ne budemo jaki. Tako da je, umesto ljutnje, premijer trebalo sve suprotno. Da „iskoristi“ šansu koju su mu dali „propitivači“. Da prosto kaže ono što znaju i oni što pitaju. Moramo da prihvatamo i nepovoljne, često ucenjivačke uslove. Jer inače niko neće doći. Koliko godina i koliko „retkih primeraka“ naših javnih dinosaurusa (koji mnogo jedu, a malo daju) uzaludno čekaju „mladoženju“. Bolje da doplatimo, nego da mesecima i godinama finansiramo gubitke i izigravamo „crveni krst“. U ekonomiji, gde mu nije mesto. Jer, gde god su došli stranci, gubitke su zamenili profiti. Zato su i došli. Zar nije bolje dati poreska oslobađanja i doplatiti 300 miliona evra kupcu Smedereva, za na primer desetogodišnji ugovor, kad se ta ulaganja vraćaju za tri godine (sa 100 miliona evra, država godišnje subvencioniše Železaru). Trebalo je i da sve stručnjake i političare koji misle da umeju i mogu bolje pozove u plaćeni (prema procentu od realizacije) „investicioni tim“ pri Ministarstvu privrede.

Sledi završno naravoučenije. Mali i slabi sve prihvataju. Ili ih svi zaobilaze. Mali i jaki imaju šansu da pregovaraju i budu koliko-toliko ravnopravni. Mi ćemo uvek ostati „mali“. Dakle, naša šansa je da nekada postanemo jaki. Umesto da se ljutimo, treba to da shvatimo. I jednom počnemo.