Uveče prelistaš, ujutru zablistaš

Esmark nije valjao sa desetostruko većom ponudom, „uvozni menadžeri“ valjaju jer unose „svojih“ 20, a za plate godišnje uzimaju po 4 miliona evra (s tim da „njihove“ pare pozajmljuju, a „naše“ uzimaju bespovratno). Oni državi kao partneru i „gazdi“ jedino „garantuju“ profit posle šest meseci. Valjalo bi da se ugovor obelodani, pa da vidimo čime „garantuju“ profit, i ko finansira sirovine (onih nedostajućih šest do 10 miliona dolara na mesečnom nivou). Nadajući se da će fabrika ipak ući u drugo „zlatno doba“, posle mesec dana „idemo“ iz Smedereva da vidimo ostale vesti.

Gradonačelnik, ničim izazvan, najavi „pretprodaju“ stanova u dve rezidencijalne kule „Beograda na vodi“. Tako reče i ispade „Mali“. Taman da analitičari naoštre pero i počnu sa pitanjima tipa: gde je to što prodajete; otkuda Gradu stanovi ako emir gradi; što prodaju „na neviđeno“, kad je cena mnogo manja, ako imaju para. Kad gradonačelnik odstupi. Pogrešno smo ga razumeli. Kakva prodaja, radi se o neobaveznom ispitivanju moguće tražnje za prvim stanovima. Pokazalo se da na jedan stan (od prvih 320) dolaze tri kupca. I zaključeno da tražnja ubedljivo nadmašuje ponudu. Knjigovođa „Beograda na vodi“ već uknjižio prvih 100 miliona (32.000 kvadrata po najmanje tri hiljade evra). Da li je u poslovnim knjigama uknjižio i početni kapital vlasnika, ne znamo. Ako slučajno još nije, onda sve ove „vodene“ priče liče na igrice na kompjuteru. Gde se, osim dece, đaka i studenata, igraju i odrasli. Sa sve velikodostojnicima. Svi ima da budemo „Mali“. Ipak, ako Bog da sreće i emir (arapski, ne mokrogorski) para, jednog dana će zaista „isplivati“ iz mašte i naših reka „Beograd na vodi“. Samo treba prvo „skočiti“. Da na primer vidimo i pročitamo šta piše u ugovoru o izgradnji. Ko, šta i kad gradi. I koliko daje para. A ne ovako. Prvo hop, hop, hop. Radimo i pričamo ono što dolazi na kraju. Ćutimo o onome što je prvo na redu.

Sedamnaestog marta Leta Petnaestog Nemanjina je podsetila na SM (Slobodan Milošević) „zmije“ iz poslednje decenije dvadesetog veka. Neko bi pomislio – počeo „šesti oktobar“. Ono se „sabrali“ prosvetari i došli pred dugačku zgradu ministarstava u Nemanjinoj. Traže prava i pravdu. Kojekude došao i ministar. Da se suoči sa „svojim“ štrajkačima. Hrabra i ispravna odluka. Jedina ispravnija bi bila „ponuditi ostavku“ premijeru i narodu. Pošto statistika kaže da se ni kod jednog ministra nije toliko dana štrajkovalo. Pa bi neko morao biti odgovoran. (Mada ministar mirne duše, može i ovako reći. Što bih ja, kad nisu drugi. Njihova „štrajkačka“ statistika je mnogo gora.). Tu i premijer, iako insistira na „auto-bezgrešnosti“, omanu. Kao, ako iko ima pravo da štrajkuje, to su prosvetari. Jer poput nekih drugih nemaju dopunska primanja. Nemaju fiskulturnici i „umetnici“. Svi ostali, posebno „matematičari, informatičari, fizičari, hemičari, englezi, srbi i ostali „jezičari“, drže dopunske časove. Inače bi đaci ostali sa malo znanja a mnogo slabih ocena. Što sa druge strane i ne bi bio neki hendikep. Em nema posla, em ona škola iz naslova ovog teksta „uveče prelistaš, ujutro zablistaš“ radi punom parom. Samo ti treba malo para ili političke moći. Došlo vreme da najvažniji državni „čimbenici“ moraju završiti baš ove škole. One stare diplome i znanje više nisu „in“. Sad su na sceni novi „masteri i doktori“. Iako nisu ništa pronašli ili napisali. Elem, prosvetari imaju sva prava jer su i sa starom platom i dopunskim prihodima jedva preživljavali. Šta će biti sa đacima i znanjem sa smanjenom platom, možemo da pretpostavimo.

Na samom kraju jedna dobra vest. U ariljskom kraju i širem okruženju prave se nove i proširuju postojeće hladnjače. Novih 10.000 preradnih kapaciteta, ili preko 10 posto više. Priča se i da će početna cena maline biti 200 dinara. Eto razloga da sa nestrpljenjem čekamo kraj treće nedelje meseca juna i svečani dolazak „crvene kraljice“ u našu Stradiju.