Artemijevi svedoci

Ko je osoba? Teško je poverovati – taj nepristojni čovek nije nijedan od novinskih reportera koji je te večeri ciljano odnekud stigao u Gračanicu, nije to ni neki od brljivih parohijana koji je marljivo tražio zvonjavu telefona uz koju će se osećati kao Nikola Žigić uoči odlučujućeg meča (a svaki naš je takav). Melodija „Bože pravde“ zazvonila je sa mobilnog uređaja prepodobnom vladici Artemiju, usred molitve, usred badnje večeri, i on se uredno javio. Rekao je: „Halo. Pomaže bog“. A posle je nastavio razgovor, malko se izdvojivši u stranu. Mora da je u pitanju bio neodložan poslovni razgovor… Hm.

Ovaj uvod napisan je prema istinitom, uz to i doživljenom događaju, i niko tada, te Badnje večeri u Gračanici nije slutio da će se za koju godinu ta raško-prizrenska storija razvijati do još grotesknijih razmera.

Kada bi se taj „razvoj“ situacije dao ukratko prepričati izgledao bi otprilike ovako – vladika Artemije se ne kotira baš najbolje među ostalim vladikama u UO SPC, poznatijem kao Sinod. To je valjda i on shvatio te je okupio sebi lojalne monahe iz nekog etno-sela na planini Jelici gde ih je u izbeglištvu udomio izvesni „grešni Miloje“, i krenuo u krstaški pohod po Kosovu. Uspeo je da za jedan dan oslobodi ukupno dva manastira, u čemu su mu, kako piše štampa, pomogli za te prepadačke radnje specijalizovani monasi.

Jedan od Artemijevih kaluđera, piše Blic, pre povlačenja u manastir bio je vođa navijača Fudbalskog kluba „Rad“, ozloglašene grupe „Junajted fors“. I sada se ne zna da li Artemiju trebamo da budemo zahvalni što je jedno zalutalo jagnje izveo na pravi put, ili da mu zamerimo što nije uspeo da zamonaši bar još nekog srBskog navijača. Čime bi situacija u crkvi sigurno dobila na tenziji, ali bi zato na ulicama i stadionima bilo nekako mirnije.

Već sutradan usledio je kontraudar – Artemija i kompaniju su uspeli da skoro naglavačke izbace iz ona dva „oslobođena“ manastira, a on je iste večeri sa pratnjom primećen u nekom hotelu kod Kraljeva. Skupno su, sedeći u kafani pomenutog hotela, izgledali veselo kao da im se u nedavnom zemljotresu srušio zvonik.

Monasi iz bliskog okruženja najavili su kao mogućnost da će Artemije formirati i nekakvu svoju crkvu – tako da vas ne začudi ako za koji dan na vaša vrata, umesto nasmejanih i začešljanih Jehovinih svedoka sa najnovijim primercima „Kule stražara“, zazvoni neki bradati navijač FK Rad sa impozantnim krstom oko vrata i postavi vam, recimo, pitanjce:

– Da li ste razmišljali o prolaznosti života bez Boga?

– Hvala na pitanju, ali ja nisam Jehovin svedok, ja sam ortodoksni pravoslavac – odgovorićete, pre nego što, naviknuti na razne lutajuće propovednike i trgovačke putnike, budete planirali da mu zalupite vrata.

– Grešiš, brate. Mi smo Artemijevi svedoci. Ako se učlanite kod nas sve ostaje isto, slavite istu slavu, čitate isto Sveto pismo, imate istu ikonu i kandilo, jedino što vam na slavu, krštenje ili venčanje dolazi naš pop, original Artemijev. Ako se odlučite za našeg popa, na sva činodejstvovanja dobićete neverovatan popust od dvadeset posto. Tako da vas, recimo, krštenje neće koštati 50 evrića, nego neverovatnih 40 – reći će vam on.

Iste večeri, dok sa suprugom sedite zavaljeni u fotelju, i s digitronom u rukama obračunavate troškovnik prihvatanja „nove vere“, shvatićete da to i nije tako loše.

– Godišnje ćemo, ako se priklonimo Artemijevim svedocima, uštedeti bar 100 evra, i to ukoliko odlučimo da se opet venčamo u crkvi, ali sa popustom – reći ćete supruzi, i pogledati svoj novi pravoslavni lik u ogledalu. I novu ikonu, na kojoj preporobni Artemije umesto aždahe, ubiva „audi kvatro“.

Mada verovatno nikome nije jasno šta je suština problema na relaciji Artemije:SPC – da li ekumenizam, da li odbrana Kosova, da li urbanistička mafija – slučajnim posmatračima situacije nameće se jedan veoma indikativni dojam: Od ovih, braćo i sestre, mora da je i Bog digo ruke.